Senzibilnost prilikom upotrebe pisanih i audiovizualnih sadržaja

Jedna od najvećih briga nastavnika koji podučavaju o istoriji Holokausta je kako da predstave zastrašujuće slike na senzitivan i prikladan način. Grafički materijal treba dobro prostudirati i koristi ga samo onoliko koliko je potrebno kako bi se postigli ciljevi časa. Treba imati na umu da je svako odeljenje drugačije i da materijal koji je prikladan za jedno odeljenje ne mora da odgovara drugom.

U suštini, učenici su „zarobljena publika“. Kada ih izložimo prizorima užasa za koje nisu spremni, izgubili smo njihovo osnovno poverenje, jer je obaveza nastavnika da omogući „sigurno“ okruženje za učenje. Pogrešna je pretpostavka da su svi učenici sposobni da shvate ponašanje ljudi i celokupnu situaciju nakon što su izloženi užasnim prizorima. Neki učenici mogu biti toliko zgranuti prizorima brutalnosti i masovnih ubistava da dolazi do obeshrabljenja i odbijanja za dalje proučavanju ove teme. Drugi mogu da budu fascinirani prizorima i tada dolazi do podređivanja dalje kritičke analize istorije na račun površne ushićenosti tokom posmatranja prizora izgladnelih i unakaženih ljudi i njihovih pogibija. Iako šokantni prizori mogu biti snažan instrument u obrazovanju, ne treba da preplave učenike na način koji će im onemogućiti sagledavanje šireg obima događaja vezanih za Holokaust. Potrebno je odabrati prizore i izvore koji ne iskorišćavaju emocionalnu ranjivost učenika i izbegavati one koji mogu da dovedu do nepoštovanja samih žrtava.

Metodologija obrazovanja o Holokaustu