O Eli Vizelu (1923-2016)

.

Eli Vizel (88), dobitnik Nobelove nagrade za mir, život je posvetio očuvanju sećanja na žrtve nacizma u Drugom svetskom ratu i borbi protiv netolerancije, nepravde i ravnodušnosti prema žrtvama. 

Rođen je 30. septembra 1928. godine u  jevrejskoj porodici u Rumuniji. Sa 15 godina je deportovan u nacistički logor Aušvic. Tamo mu je istetoviran broj A-7713, koji mu je celog života ostao kao živa uspomena na užase koje je preživeo. Njegova majka i mlađa sestra ubijene su u Aušvicu, dok su on, njegov otac i dve starije sestre preživeli.

Godine 1945. i njegov otac umire u nacističkom logoru Buhenvald, dok je on sa svojim sestrama uspeo da preživi. Nakon oslobođenja svo troje poslati su u francusko sirotište za decu.

Nakon završetka rata, od 1948. do 1951.  studirao je filozofiju, sociologiju i književnost na Sorboni. Siromaštvo ga je primoralo da napusti studije i počne da radi. Tada postaje novinar i pisac. Radio je u Parizu za izraelske novine Yediot Ahronoth – Najnovije vesti.

Za vreme boravka u Parizu i studija filozofije, psihologije i literature na Sorboni, upoznaje pisca Fransoa Morijaka, nobelovca, koji ga je podstakao da piše knjige o Holokaustu. Zahvaljujući njegovom podsticanju ispisao je 900 stranica na jidišu i objavio 1955. godine knjigu naziva „A svet je ćutao”, u kojoj je opisao užase koje je preživeo u logorima Aušvic, Buna i Buhenvlad. Dve godine nakon toga skratio ju je na 127 stranica i objavio na francuskom jeziku pod nazivom „Noć”. Čak i uz podršku Morijaka, teško je našao izdavača, a kad ga je i našao, knjiga mu se slabo prodavala. Čitaoci su smatrali da je premorbidna. Danas je ta knjiga, uz Dnevnik Ane Frank, jedno od najčitanijih pisanih svedočanstava o Holokaustu.

Uz to delo, veliku čitanost i slavu imali su i romani „Nesrećni slučaj” (1961), „Prosjak iz Jerusalima” (1968), „Testament ubijenoga jevrejskog pesnika” (1980), „Zaboravljeni” (1989) i „Slučaj Soderberg” (2008).

Napisao je ukupno 57 knjiga, uglavnom na francuskom i engleskom jeziku.

U Ameriku se preselio 1956. godine gde je nastavio da radi kao dopisnik izraelskih novina Yediot Ahronoth-a, uglavnom u Ujedinjenim nacijama.

Godine 1963. postaje američki državljanin. Šest godina kasnije se oženio Merion Rouz koja je takođe preživela Holokaust.

Trideset godina je predavao na Univerzitetu u Bostonu, a bio je predavač i na Univerzitetu Jejl i Gradskom univerzitetu Njujorka. Radio je i kao profesor Fakulteta društvenih nauka u Bostonu. Živeo je na relaciji SAD, Francuska i Izrael.

Kada je 1986. godine dobio Nobelovu nagradu za mir u obrazloženju Komiteta za dodelu nagrade navedeno je da je Eli Vizel nosilac poruke čovečanstvu za mir, razumevanje i ljudsko dostojanstvo.

Zajedno sa suprugom Merion osnovao je Fondaciju i Akademiju univerzalne kulture koje neguju sećanje na Holokaust i zagovaraju toleranciju.

On se 2012. godine odrekao mađarske državne nagrade koju je dobio 2004, u znak protesta zbog zataškavanja uloge bivših mađarskih vlasti u deportaciji Jevreja tokom Drugog svetskog rata.

Odbio je ponudu da postane predsednik Izraela jer je on “samo pisac”.

Govorio je da je veoma važno sećati se svega, pa i zla. Zaboravljanje je smatrao destruktivnim činom.

U intervjuu koji je dao Miri Adanji Polak pre dvadeset godina na pitanje da li se, po njegovom mišljenju Holokaust može ponovo dogoditi, rekao je:

„Nekako je zlo uvek prisutno u ljudima. Uveren sam da i danas ima tragedija koje predstavljaju nepravdu ovog sveta, ali da se vratimo u vreme da imamo geta, da imamo sistem koji dozvoljava koncentracione logore, bodljikavu žicu, gasne komore, sistem u kome bi zakon dozvoljavao uništenje čitavih naroda – tako nešto ne verujem da se može ponoviti – sve dok smo tu s našim sećanjima. S druge strane, ako bismo to zaboravili, zaborav bi bio ista takva tragedija“.

.

Ovo su neke od njegovih misli po kojima će ga svet pamtiti:

„Bez pamćenja nema kulture. Bez pamćenja, ne bi bilo civilizacije, ne bi bilo društva, ne bi bilo budućnosti. Na kraju krajeva – Bog je Bog zato što pamti.”

„Neke pobede su pobede duha i duše. Ponekad, čak i ako gubiš, dobijaš.”

„Verujem da svedoci, oni koji su preživeli, imaju vrlo važnu, najvažniju ulogu. Oni jednostavno mogu da izgovore reči proroka: ja sam bio tamo.”

„Samo su krivci krivi. Njihova deca nisu.”

„Suprotno od ljubavi nije mržnja, već ravnodušnost. Suprotno od umetnosti nije ružnoća, već ravnodušnost. Suprotno od vere nije jeres, već ravnodušnost. I suprotno od života nije smrt, već ravnodušnost.”

 „Pesma sazdana od trenutaka čini naš život i određuje celo naše postojanje.”

„Vetrovi ludila još vladaju ovim svetom.”

„Prijateljstvo obeleži život čak dublje od ljubavi. Ljubav može da se pretvori u opsesiju, a prijateljstvo uvek ostaje na deljenju.”

„Nikad neću zaboraviti tu noć, prvu noć u logoru koja je pretvorila moj život u jednu dugu noć, sedam puta prokletu i sedam puta zapečaćenu. Nikad neću zaboraviti taj dim. Nikad neću zaboraviti malena lica dece, čija tela sam video kad su se pretvorila u vence dima pod nemim plavim nebom. Nikad neću zaboraviti te plamene koji su zauvek progutali moju veru. Nikad neću zaboraviti tu noćnu tišinu koja mi je oduzela, za svu večnost, moju želju da živim. Nikad neću zaboraviti te trenutke koji su ubili mog Boga i moju dušu i pretvorili moje snove u prašinu. Nikad neću zaboraviti te stvari, čak i ako sam proklet da živim dugo kao i sam Bog. Nikad.“

„Današnji fanatizam, pothranjivan globalnim strahom, strahom od nepoznatog, rađa novi terorizam, koji više nema veze s terorizmom kao gotovo romantičnom idejom s kraja XIX i početka XX veka. Tada su teroristi i bez dogovora znali da ne mogu da podmetnu bombu jer su u crkvi deca. Danas samo ubijaju i idu tako daleko da su spremni da ubiju i sebe, samo da mrtvih bude što više.”

„Zloupotreba religije je prava tradicija. Šta su bili drugo krštaški ratovi do zloupotreba vere u političke svrhe.”

„Ljudska je dobrota sama sebi nagrada.”

„Ljubav sve zamrsi. Mržnja sve pojednostavi.“

„Svako se nađe u situaciji kad je nemoćan sprečiti nepravdu, ali to nas ne bi trebalo sprečiti da ukažemo na nju.”

„Kad bismo svi mi želeli da govorimo, bili bismo najbolji učitelji na svetu. Ali ljudi ipak ne bi shvatili. Ne bi razumeli ubicu, žrtvu, ne bi shvatili zlo, ne bi shvatili kako neko može da stvori logore smrti, da vidi smrt i da bude normalan.”

„Kad god i gde god ljudska bića trpe patnju i poniženje, zauzmite stranu. Neutralnost pomaže ugnjetaču, nikada žrtvi. Tišina ohrabruje mučitelja, nikada mučenog.”

„Religija je kao ljubav, zavisi od toga kako s njom postupate.”

.

AUTOR TEKSTA

NATAŠA STOJANOVIĆ

Nataša Stojanović je novinarka i blogerka iz Beograda. Pisala je za Dnevni telegraf, Večernje novosti, Kurir, Balkan, Press, magazin Fame… Bavila se uglavnom temama iz oblasti bezbednosti, a trenutno radi teme iz oblasti ekonomije i drugih drustveno aktuelnih tema. Ima svoj blog. A pise i pesme i priče. Volonter je Havera, pise tekstove za sajt i radi FB stranicu.