Golda Meir, prva žena premijer na svetu i jedna od osnivačica države Izrael

.

Golda Meir bila je jedan od osnivačica države Izrael. Uz to, jedna je od prvih žena ikada koje su postale premijerke neke države. Rođena je u Kijevu, u carskoj Rusiji 3. maja 1898. godine kao Golda Mabovic. Imala je sedmoro sestara i braće, od kojih je petoro rano umrlo. Njena porodica uspela je da izbegne pogrom Jevreja u Kijevu 1905. tokom kojeg je ubijeno preko 100 Jevreja, da bi 1906. godine emigrirali u SAD.

Priključenje cionističkom pokretu

Doselili su se u Viskonsin. U Americi se Golda priključila cionističkom pokretu i vatreno se borila za osnivanje države Izrael. Kasnije je govorila da je njen motiv za ulazak u borbu i politiku bilo i to što je doživela:

„Ako postoji logično objašnjenje za smer kojim je moj život krenuo, onda je to želja i odlučnost da spasim jevrejsku decu od sličnih iskustava,” napisala je Golda u svojoj autobiografiji pod nazivom Moj Izrael.

U Americi je odmah pokazala svoju borbenost i snažan karakter. Imala je samo 11 godina kada je organizovala protest ispred kuće dečaka koji je uvredio svoju devojku antisemitskim komentarima.

Planirala je da postane učiteljica, ali to se njenim roditeljima nije dopalo. Smatrali su da treba da se uda jer muškarci ne vole pametne žene, kako joj je rekao otac. Nakon mnogih sukoba s njima, pobegla je od kuće i otišla kod starije sestre u Denver, gde je počela da pohađa srednju školu. Kako joj se sestra družila s mladim cionistima, i Golda se priključila tom krugu. Tu je i upoznala Morisa Majersona, mladića za kojeg će se 1917. godine udati i zajedno s njim vratiti u Milvoki. Tokom ovog perioda veoma je aktivna u cionističkim krugovima. To je rezultiralo odlukom da prekine učiteljske studije, zajedno sa Morisom 1921. godine ode u tadašnju Palestinu i nasele se u kibucu. Rukovodstvo kibuca je prepoznalo njene sposobnosti i postala je predstavnica kibuca u radničkoj uniji, Histadrut. U svojoj autobiografiji ona detaljno opisuje kako su zajedno gradili kibuc i sa koliko su odricanja i teškog rada uspeli da organizuju život u njemu, kako bi stvorili svoju državu i okupili u njoj Jevreje iz celog sveta. Golda i Moris u Izraelu su dobili sina Menahema i ćerku Saru. I dok joj se porodica uvećavala ona nije prekidala svoje delovanje na stvaranju jevrejske države. Štaviše, borila se još jače.

Pre Drugog svetskog rata, veliki deo Bliskog istoka bio je pod kontrolom Francuske i Velike Britanije. Iako je Britanija obećala osnivanje jevrejske države, oni to nisu uradili. Britanska Bela knjiga iz 1939. godine opisuje samo jevrejsku domovinu, ali ne pominje jevrejsku državu i Britanci Arapima dozvoljavaju da odrede koji će broj Jevreja primiti. Golda Meir se sa čela političkog odeljenja Histradruta glasno borila protiv toga i pozivala na promenu. Kada su Britanci počeli da hapse jevrejske aktiviste i ilegalne imigrante, među pritvorenima se našao i Moše Šertok Šaret, drugi premijer Izraela, čija je porodica bila jedan od osnivača Tel Aviva. Od 1933. do 1948. godine on je vodio pregovore između cionističkog pokreta i Britanske Palestine, koji su doveli do stvaranja države Izrael. Nakon njegovog hapšenja Golda postaje glavna veza sa Britancima koja pomaže da se iz zatvora oslobode mnogi Jevreji koji su prekršili britansku imigracionu politiku.

Kada je počeo Drugi svetski rat, organizovala je ilegalnu imigraciju i na sve načine se borila da spase svoj narod iz pakla Holokausta.

Karijera je uticala na otuđenje od supruga. Naime, 1928. godine prihvatila je posao u Veću zaposlenih žena Palestine. Predstavljala je Veće na brojnim međunarodnim sastancima i postala delegat sestrinske organizacije u SAD-u. 1929. izabrana je za delegata Svetske cionističke organizacije, što je označilo početak njene ozbiljnije političke karijere, ali i raspad braka.

Pomoć od Jevreja koji su emigrirali u Ameriku

Shvativši da će im za osnivanje države biti potrebna pomoć odlučuje da od Jevreja koji su emigrirali u Ameriku traži pomoć za formiranje države i zbog toga često putuje u SAD. Na kraju je uspela da ih pridobije svojom energijom, upornošću i posvećenošću. U to vreme često je putovala i u Evropu jer je shvatila da neće dobiti državu ako za to ne nađu saveznike. Neumorno je ubeđivala tadašnje političare da podrže ideju osnivanja Države Izrael.

Godine 1946. izabrana je za predsednicu Jevrejske Agencije, cionističke organizacije, u čiji rad je bila uključena do proglašenja nezavisnosti Izraela 1948. Godine. Iste godine se vratila u Rusiju, ali ovog puta kao prva ambasadorka Izraela u toj zemlji. A onda se, zbog izbijanja sukoba između Izraela i arapskih zemalja vratila nazad. Postala je ministarka rada i socijalne pomoći, a kasnije i ministarka spoljnih poslova i bila je prva žena u svetu na tom mestu.

Kako je izgledala njena borba za državu opisala je i u autobiografiji. Tako navodi kako ju je jednom prilikom, izraelski premijer David Ben Gurion, koji je o njoj govorio kao o „najboljem muškarcu u njegovoj vladi” poslao u tajnu misiju prerušenu u Arapina, s ciljem da se sretne i razgovara s kraljem Abdulahom i ubedi ga da ne ulazi u rat protiv Izraela.

Ona je opisala kako je prelazila granice i na divljim putevima i kako je u jednom trenutku osetila i strah od onoga što joj se može desiti. Rizik je bio velik, ali ona je ipak odlučila da ode. Na njenu žalost, uprkos tome, nije uspela da ubedi kralja Abudalaha.

U 71 godini premijerka

Ranih šezdesetih obolela je od limfoma, ali je to krila. Ipak, odlučila je da se malo povuče iz politike. Godine 1965. napustila je mesto ministarke. Ispostaviće se da je to bila samo kratka pauza. Naime, nakon smrti Levija Eškola, trećeh premijera Države Izrael, 17. marta 1969. godine da bi se izbegao sukob između pretendenata na njegovo mesto Moše Dajana i Jigala Alona, izraelska laburistička stranka odlučila se za Goldu kao premijerku. Na to mesto odabrana je, u svojoj 71 godini, nakon pobede Izraela u Šestodnevnom ratu 1967. godine.

Golda je bila slavljena, ali i žestoko napadana. Smatrali su je krivcem za izraelsku nepripremljenost u Jomkipurskom ratu, kada je na taj praznik poginulo 2500 izraelskih vojnika. Zbog svoje nepopustljivosti tada je dobila nadimak čelična dama.

Čuvena je njena izjava iz tog vremena: “Lako je oprostiti neprijatelju što je pucao u našu decu, ali kako da oprostimo nama što smo pucali u njihovu?”.

Podnela je ostavku 1974. godine. Bila je svesna da je zapostavila porodicu zbog politike, ali je verovala i da bez mnogo energije i truda ne bi bilo moguće napraviti jevrejsku državu koju je smatrala važnom i za svoju porodicu.

Videla je budući Izrael kao modernu državu, koja će biti ekonomski i u svakom drugom smislu snažna i stabilna, u kojoj će vladati socijalna jednakost, pravda, sloboda, i u kojoj je moguć zajednički život Arapa i Jevreja uz međusobno poštovanje i toleranciju svih različitosti među ljudima.

Njeni savremenici govorili su da je bila skromna, vredna i štedljiva, a zanimljivo je da je na službenim putovanjima prala sama svoj veš.

Kakvu zemlju je želela najbolje se vidi po ovoj izjavi:

„Nećemo trpeti siromaštvo unutar svojih granica jer je ono nedostojno čoveka. Ne sme se desiti da najsrećniji časovi u životu jedne majke budu pomućeni brigom za hleb, da stare žene i muškarci proklinju dan kada su rođeni”.

Ovo su još neke od njenih misli koje će ostati upamćene:

– Biti ili ne biti nije pitanje nagodbe. Ili budi ili ne budi.

– Veruj u sebe. Napravi od sebe osobu sa kojom ćeš živeti srećno sa svojim životom.

– Vlast truje svakoga ko uzima vlast na sebe.

– Više smo se trudili da pomognemo ljudima da dožive starost, nego da uživaju u njoj.

– Stare godine su kao avion koji leti kroz oluju. Jednom kad si tamo, ne možeš ništa učiniti.

– Oni koji ne znaju da plaču punim srcem, ne znaju ni da se smeju.

– Pas koji trči, pronalazi kost.

– Ne znam jesu li žene bolje od muškaraca, ali sam sigurna da nisu gore.

– Ne možete se rukovati sa stisnutom pesnicom.

– Da bi bila uspešna, žena mora biti puno bolja na njenom poslu od muškarca.

Za Haver Srbiju tekst napisala: Nataša Stojanović