Crvena haljina za ples

Priča o o Rosalie(Rožiki) Adanji (1910.-1942.), jednoj od prvih džez pevačica Beograda između dva svetska rata.

 

Pešta, Keleti stanica, zora septembarskog jutra. Otac i ja krećemo sa perona broj V put Beograda. Ulazimo u isti onaj voz koji je pre Velikog rata bio Orient Express, nadajući se da ćemo stići na vreme kako bi se moj otac spremio za službu u Sinagogi.

Stižemo u Beograd gde nas čeka moj dalji rođak David. Od pre koju godinu on radi kao taksista. Stižemo na Dorćol. Iako počeci umeju biti teški ja se lako privikavam na novu sredinu. Među svojima sam. Pripadam Sefardima i ovde mi nije problem jezik. Svi pričaju Ladino. Malo teže je kad odem u gornji deo grada gde žive Ašhenazi. No, kako volim da pevam ni tad mi jezik ne predstavlja problem. Muzika i pesma uvek nađu put do srca.

Kako sam završila gimnaziju i malu maturu i državnu Trgovačku akademiju u Pešti ovde počinjem da radim kao bankarska službenica. Rad u banci je lep i dobro plaćen ali duša ište pesmu.

Mladost i moj temperament vole izlaske i provode.

Beograd, prestonica jedne balkanske kraljevine nije kao ostali glavni gradovi Evrope. On nema široke bulevare- njegove ulice, često blatnjave u proleće i jesen, više liče na neki grad Otomanskog carstva, na kasabu- kako ovde kažu. U njegovoj arhitekturi nema velikih i velelepnih zdanja ali to njemu ne smeta, on žuri da sustigne evropske metropole. Niču moderne zgrade u stilu secesije, sa svih strana stižu ljudi sa novcem a kafane niču kao pečurke posle kiše. Beograd koji pamtim ima lice mladića i dušu starca.

Blizu Narodnog pozorišta, u “Ratničkom domu”, četvrtkom i nedeljom su dancing matinei. Svira čuveni Miodrag Jovanović, zvani Štule, sa svojim bendom. Kažu da mu je majka bila Mađarica i da ga je ona naučila da svira klavir. Kad ga slušam imam utisak kao da čujem cimbal. Taj zvuk me na tren vrati u Peštu, ali samo na časak jer noge su ovde i igraju do fajronta.

Jedne nedelje ostala sam posle svirke da bih upoznala Štuleta. Rekoh mu da volim da pevam. Kazao mi je da se upravo dogovorio za angažman u “Invalidskom domu” preko puta Železničke stanice, te da bih mogla da im se pridružim kao pevačica ako volim jazz.

“Kako da ne!”- uzviknuh egzaltirano.

Ostavljam posao u banci, učim amerikanske pesme i započinjem novu karijeru.

Mesto je vrlo kulturno. Postoje pravila oblačenja za muške. Ovde dolaze studenti, službenici i mladi oficiri. Svi su u odelima i sa kravatama izuzev, naravno, oficira. Štule i momci su u spenser prslucima na kojima su likovi Diznijevih junaka. Ja sam u dugačkoj crvenoj haljini za ples- blago pripijenom uz telo koja se lagano širi pri kraju i ima mali šlep- bez ramena je i imam crne duge satenske rukavice.

Izgledamo kao iz Holivudskog filma. Muzika svira popularne melodije poput Caravan-a, Stardust-a ili pak Lullyby of Broadway.

Jedno veče, sa svojim prijateljem Nisimom Alfandarijem odlazim u “Rusku liru”. Kafanu sa muzikom drži jedan od mnogih Rusa koji su prebegli ovde nakon Revolucije. Iako spolja izgleda kao baraka, unutrašnjost je veoma otmena. Zidovi su tapacirani, sve je puno cveća, služe se svetski specijaliteti iz skupocenog posuđa. Ovo je “lokal broj 1” već čitavu deceniju. Pomislih kako bi bilo lepo pevati ovde. Moju zamišljenost prekide Nisimov glas: ”Rozika, ovo je Sergej Strahov i njegova ljuba Nataša”. Saznajem da Sergej ima svoju muzičku kuću i da snima ploče, a njegova žena je prevodilac i pomaže mu u poslu. Nisim, koji inače ima jako lep glas a i  sam voli da peva, počinje da hvali moj glas i moje nastupe. Sergej i Nataša su vrlo zainteresovani da me čuju. Pozivam ih da dođu na Dorćol kad bude osvećenje Doma jevrejskog ženskog društva “Oneg Šabat”. Pristaju. Nisim i ja se vraćamo kući. Ne mogu da zaspim. Iz kreveta gledam slabo svetlo ulučnog fenjera. Prisećam se sefardskih pesama i lagano tonem u san.

Danas je taj dan! Osvećujemo dom “Oneg Šabat”. Mnogi viđeni ljudi Beograda su ovde. Ovo je moj dan. Danas pevam za svoje pretke, pokojnu majku, pevam za svoj narod, za svoju dušu. Sergej i Nataša su oduševljeni. Pozivaju me da snimimo neke pesme. Dolazim u studio. Dajem im partiture jedne divne sefardske pesme. U ritmu tanga počinjem da pevam: “Pur un poco de amor”. Nakon ove pesme gazda “Ruske lire” me zove da dođem i pevam kod njega. Honorar zaista dobar. Ostvarenje sna baš kao u pesmi koju je Sergej napisao za mene, “San mojih želja”. Pevam u istoj onoj crvenoj haljini za ples, a publika nakon svake pesme želi još! “Alma mia” je pesma sefardske duše. Napokon svoja! U ritmu engleskog valca Nisim i ja pravimo pesmu “Casanova”, pravi hit.

Kažu da ti je dom tamo gde ti je srce, a moje je ovde u Beogradu- gradu koji mi je ispunio devojačke snove. Iz večeri u veče, ja u svojoj crvenoj haljini za ples, vodim punu kafanu ljudi u neka daleka mesta gde su nastale melodije mojih predaka. I dok sam pesmom lutala po Andaluziji nisam ni primetila da dolaze neka nova vremena koja sa sobom nose duh nečeg zastrašujućeg i zloslutnog, tamnog kao vode Dunava koji teče pod mojim prozorima.

Jednog jutra, vidno potrešen, zove me Sergej. Slušao je sinoć radio i čuo govor nekog Nemca- Adolfa ili tako nekako, koji je pozivao svoje sunarodnike na vojnu i osvajanje sveta. Kaže: “Bilo je strašno, Rozika!” Rekoh mu da ne brine i da ćemo se naći u njegovom studiju. Kako se boriti protiv mržnje!? Pa, ljubavlju- naravno! Dajem mu svoju novu pesmu “O malo ljubavi mi daj” i kažem mu da ću je pevati na nemačkom.  Ti mladi vojnici će sigurno hteti da čuju pesme koje će ih podsetiti na njihove drage kod kuće, one koje su ostavili daleko.

6. April, 1941. Padaju bombe na moj grad. Nestaje jedan po jedan deo mojih uspomena. Zgrada po zgrada pada kao kula od karata. Nemci okupiraju Beograd. Nas Jevreje obeležavaju žutom trakom oko ruke na kojoj je Davidov štit. Gradom sve češće viđamo kamione u kojima su naši poznanici, prijatelji, rodbina..Strah se uvukao među ljude. Tek sad shvatam šta znače reči: “čovek je čoveku vuk”. Pokušavam da pesmom pobedim strah. Pevam, svuda pevam…u kući, na ulici, u prodavnici…u kafani- ne, nje nema…”Lira” je srušena.

1942.,maj mesec…volim proleće u Beogradu ali ovo nije ni nalik onim beharnim prolećima moga grada. Ovo proleće miriše na smrt. Na gradskim ulicama pojavio se kamion Saurer– čudo nemačke tehnike, zovu ga dušegubka. U njega stavljaju ljude i ubijaju gasom. Videla sam ga pre neki dan u gornjem gradu, čekam svoj red kad siđe u Jaliju. Čekam da dođe po mene. Stiže. Oblačim svoju crvenu haljinu za ples. Ulazim u kamion penjući se uz par basamaka kao da ću stati na  podijum. Pevam na nemačkom: “Ich habe das küssen so gern”, vojnik me začuđeno gleda i zatvara vrata zamnom. Šlep haljine je zapeo za vrata. Padam ali pevam u svojoj crvenoj haljini za ples.

Život je pozornica i ja otpevah svoju poslednju pesmu na bini zloglasnih Nacista.

Zavesa života pada, poklanjam se svetu i odlazim svojoj majci u zagrljaj u svojoj crvenoj haljini za ples…

 

Piše: Danijela Bojković

 

Nazad na Neline priče

 

---

Napomene:

• “Ratnički dom”- danas Dom vojske Srbije
• “Invalidski dom”- danas bivši bioskop “Partizan”
• “Ruska lira” kafana u Dvorskoj ulici br 11- danas ulica Dragoslava Jovanovića (kafana više ne postoji, tu je stambeno poslovna zgrada)
• Sinagoga na Dorćolu srušena u bombardovanju 1941.
• “Oneg Šabat”- danas Jevrejski kulturni centar

Bibliografija:

• ADANJA, Rosalie: “ZA MALO LJUBAVI” (PUR UN POCO DE AMOR), Tango- pesma. Muzika i španski tekst: Rozalija Adanja; jugoslovenski tekst: Nataša Strahova.- Copyright by “Muzičke Novosti” S. Strahov> Beograd b.g., str.(4) nota sa tekstom i rekl; 4-na.

Muzičke Novosti Strahov br.165

• ADANJA, Rosalie: “ALMA MIA” (DUŠO MOJA), Pesma- Tango. Španski tekst i muzika Rosita Adanja. Tekst S. Strahov.-<Edicija Strahov>, Beograd (1940), str.4 nota sa tekstom

Edicija “Muzičke Novosti” Strahov, br. 234

• ADANJA, Rosalie: Casanova, English-vals. Tekst: Nassim R. Alfandary, glazba: Rosalie Adanja. Za glas i klavir.-<Edition “Ronis”> Beograd b.g.; str.(3) nota sa tekstom; 4-na
• ADANJA, Rosalie: “SAN MOJIH ŽELJA” Pesma i tango. Srpski tekst S. Strahov. Za glas i klavir.-< Edicija Strahov >, Copyright by “Muzičke Novosti”, Beograd 1936, str. 3 nota sa tekstom i sl. +(1); 4-na

Muzičke Novosti Strahov, br.95

• ADANJA; Rosalie: “O DOĐI I LJUBAVI MI DAJ!” ( ICH HABE DAS KÜSSEN SO GERN), Serenada i lagani valcer. Muzika i reči: Rozalija Adanja, srpski prevod: S.Strahov. -< Edicija Strahov >, Beograd b.g.; str.(4) sa notama i tekstom; 4-na.

Muzičke Novosti Strahov, br. 153.

Literatura:

• Ženi Lebl SINAGOGE U BEOGRADU, https://core.ac.uk/download/pdf/286765891.pdf
• Dr David Tajtacak: BEOGRADSKI JEVREJI I NJIHOVA ZANIMANJA OD KRAJA 19. VEKA DO DRUGOG SVETSKOG RATA, Beograd 2019, str. 160