Celog života bio je poput čelika… Da, to je naš Peca, čelik sa Vračara!

 

Piše: Maja Mihajlović

 

Predrag je rođen 1947. godine u porodici Ejdus, od oca Jevrejina, građevinskog inženjera i majke Srpkinje, domaćice. Kako se u judaizmu poreklo određuje prema majci, sebe je uvek deklarisao kao Jugoslovena. Njegovi baka i deka po ocu, ugledni beogradski lekari, iako su uspeli da pronađu utočište u kući akademika Pavla Savića, zahvaljujući nečijoj dojavi u jesen 1941. bivaju prebačeni na Staro sajmište, odakle se nisu vratili.

Kada je Peca, ”čelik sa Vračara”, kako su ga zbog njegovog žustrog temperamenta zvali, kao gimnazijalac XIV beogradske gimanzije dobio poziv svoje vršnjakinje Svetlane, da učestvuje u gimnazijskoj predstavi, ubrzo je postalo jasno da će ovaj šesnaestogodišnjak učiniti mnogo i ostaviti neizbrisiv trag na filmskoj i pozorišnoj sceni.

 

 

 

’’… kada je zakoračio na glumačku stazu, kada se njegova strast za glumom dočepala svog prostora, bilo je jasno da je taj razbuktali dar uzeo publiku pod svoje. Bio je jedinstven i neponovljiv…’’

 

 

 

 

Ovim rečima opisala ga je ta vršnjakinja iz gimnazijskih dana, prisećajući se sudbonosnog poziva koji je uputila Predragu.

Nekada sa školskim knjigama u ruci, a danas sa suzama u očima i knedlom u grlu, govori Svetlana Bojković, velika dama srpskog glumišta, o njihovom višedecenijskom prijateljstvu. Nakon što je prvi put stao na tu malu pozorišnu binu XIV beogradske gimnazije, bilo mu je jasno da će na tim daskama koračati kroz čitav život.

Nedaleko od Pravnog fakulteta, u čijoj blizini je stanovao, Bulevarom revolucije 1962. godine doćiće do omladinskog pozorišta Dadov, gde je njegova želja za studentskim indeksom Akademije za pozorište, film i televiziju samo još više rasla. Iako je dvaput padao na prijemnom, pa čak i dve godine studirao na Pravnom fakultetu, sudbina ga je na kraju vratila na put, kojim je krenuo.

 

Kao diplomirani glumac u klasi profesora Milenka Maričića, sa Akademije izlazi 1972. godine i odmah postaje član Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, gde ostaje do 1993. godine.

Odigrao je više od 200 uloga, od toga 150 dramskih i preko 50 televizijskih. Uz njegovo ime stoje neke od najprestižnijih nagrada, kao što su Dobričin prsten, Statueta Joakim Vujić, Sterijina nagrada…

Međutim, za neke uloge život nam ne daje baš uvek scenario i sve uslove da ih odigramo kako mislimo da treba. Predrag je za ulogu Miličinog supruga, Vanjinog i Filipovog oca, ali i deke malene Sane, zaslužio životnu nagradu.

Današnji Bulevar Kralja Aleksandra u Beogradu, nekadašnji Bulevar revolucije za Ejdusa je bio početak, ne samo puta do pozorišta

Dadov, već i puta do srca jedne Milice, sa kojom će koračati skoro pola veka. Na putu do stana u ulici Prote Mateje, svakodnevno je prolazio pored Arhitektonskog fakulteta.

Pažnju mlađanog gimnazijalca, tada je privukla mlada studentkinja arhitekture. Njena pojava za njega bila je nestvarno lepa, a isto tako nestvarnom činila mu se šansa da će je ikada upoznati.

Kako našim životima često upravljaju nevidljive sile, konci su i ovog puta živote Milice i Predraga zauvek vezali i spojili ih 1975. godine kada je, po njegovim rečima, Predrag Ejdus uspeo da osvoji najlepšu ženu Beograda.

 

Već na prve taktove pesme Arsena Dedića ’’O mladosti…’’ uvek bi pustio suzu ali bi je uvek saslušao do kraja.

 

 

 

 

…Poklanjala si, al’ si krala 
i nevjerna si bila ti
ne, suviše mi nisi dala
o mladosti, o mladosti…

 

 

 

 

 

Tog 28. septembra 2018. godine sišao je sa životne scene, ali aplauz za delo Predraga Ejdusa još dugo će trajati.

 

Alav Ha-šalom, neka počiva u miru!

---

 

Predrag Ejdus ”Lako je izgubiti ljudskost”

“Ljudi moraju da znaju šta će sa slobodom”: Ovako je govorio Predrag Ejdus

 

Povratak na Članke i tekstove