U cilju praćenja situacije nakon 7. oktobra 2023. godine, kada su u iznenadnom napadu bez presedana na južni Izrael, teroristi Hamasa počinili užasne zločine, uključujući seksualno nasilje i mučenje civila, Evropska unija jevrejskih studenata (u daljem tekstu EUJS) od oktobra 2023. prikuplja podatke o antisemitskim napadima na univerzitetima širom Evrope. Nakon objavljivanja prvobitnog izveštaja u novembru 2023, EUJS je odlučila da u januaru 2024. objavi dopunjenu verziju sa ciljem da pruži sveobuhvatniju i dublju analizu ove pojave.

Loading...

Taking too long?

Reload document

| Open in new tab

Preuzmite fajl [1.83 MB]

Nadežda Nada Blam je rođena 20. aprila 1951. godine u Beogradu. Odrasla je u staroj dorćolskoj jevrejskoj porodici. Nadin pradeda Maks bio je dvorski svirač, deda Markus učitelj violine na dvoru, otac Rafael kapelnik narodnog orkestra Radio Beograda, a potom i Nata i njen brat Miša čuveni basista, kompozitor i džezer.

Pohađala je nižu i srednju muzičku školu „Vojislav Vučković“, odsek solo pevanje. U trinaestoj godini nastupila je u Narodnom pozorištu u predstavi ‘‘Bez krivice krivi‘‘ Ostrovskog. Kao gimnazijalka igrala je i pevala u predstavi Kosa. Studirala je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u klasi Minje Dedića. Diplomirala je 1976. i iste godine postala član Drame Narodnog pozorišta u Beogradu što je ostala do danas.

Tokom dosadašnje karijere nastupila je u više od stotinu uloga u pozorištu. Kao gost nastupala je u “Dušku Radoviću”, Zvezdara teatru, Ateljeu 212, Beogradskom dramskom pozorištu. Gostovala je na scenama širom Srbije. Tookom 2008. bila je umetnički direktor pozorišta “Zoran Radmilović” iz Zaječara. Od 2009. je redovna profesorka glume na Akademiji lepih umetnosti.

Pozajmljivala je glas junacima crtanih filmova: Brzi Gonzales, Oliva („Mornar Popaj“); Sara („Snupi“); Ejpril, Irma („Mladi mutanti nindža kornjače“); Rečet, Skajvorp, Spajk („Transformersi“); Mrav pešadinac.

Tokom dosadašnje karijere dobila je brojne nagrade i priznanja. Član Veća Jevrejske opštine Beograd bila je u dva mandata (1992-1998, 2000-2003). Živi i radi u Beogradu.

Frančeska Man, rođena 4. februara 1917. godine, živela je u Varšavi i izučavala ples u plesnoj školi Irene Prusicke. Rečeno joj je da je najlepša i najperspektivnija plesačica svoje generacije u Poljskoj i da je postigla dobre rezultate na međunarodnim takmičenjima. Nakon što je počeo rat, bila je zatočena u Varšavskom getu i postala žrtva afere Hotel Polski, mamaca za Jevreje, kojima je rečeno da mogu da otkupe slobodu.

 

Frančeska Man je bila u transportnom vozu sa 1.800 zatvorenika, verujući da će otići u Švajcarsku. Dok su im nacisti govorili da je Aušvic samo stanica na njihovom putu, kada su stigli u logor, većini je bilo jasno da će to biti kraj njihove vožnje. Žene su dovedene u svlačionicu izvan gasnih komora. Prema nekim pričama, Frančeska Man je zavodljivo skidala svoju odeću i nakon što su SS stražari skrenuli pažnju, uzela je pištolj i pucala u jednog oficira. Druge verzije navode da je Man bacila svoj grudnjak ili cipelu na čuvara kako bi mu odvratila pažnju. Prema drugim izveštajima, pobunile su se i ostale žene i nastao je incident, tokom kog je povređeno više nacista. Ubrzo nakon toga stigao je komandant logora sa još naoružanih SS-ovaca, da zaustavi pobunu i pobije sve zarobljenike.

Kao i kod mnogih događaja u koncentracionim logorima, nedostatak preživelih očevidaca i uništavanje većine dokumentacije od strane samih Nemaca onemogućavaju otkrivanje cele istine. Međutim, sigurno je da je Jozef Šilinger ubijen sa dva metka, drugi narednik, Emerih je ranjen jednim metkom, a sve žene su ubijene.

Marian je rođena 17. septembra 1922. godine kao najstarije dete nemačkih intelektualaca jevrejskog porekla. Porodica nije praktikovala judaizam i imala je malo veze sa jevrejskom zajednicom u Nemačkoj. Stoga su, nakon dolaska nacista na vlast, pobegli u Španiju, a odatle se preselili u Francusku.

Kada su Marianini roditelji bili internirani u zarobljenički logor Gurs, nju i njenu sestru je prihvatio Jevrejski pokret izviđača, dajući im priliku da se ponovo povežu sa svojim jevrejskim identitetom. Marian se pridružila i Cionističkom omladinskom pokretu i 1942. godine počela je da izvlači jevrejsku decu iz Francuske. Dobila je lažne papire pod imenom Mari Kolin i uspela je da prebaci nekoliko grupa dece preko granice, u Švajcarsku.

Švajcarska je, međutim, pokušala da se suprotstavi rastućem broju izbeglica koji dolaze u njihovu zemlju i izjavila je da će ljudima koji beže iz okupirane Francuske samo iz “rasnih” razloga (tj. Jevrejima) utočište biti uskraćeno. Određene kategorije izbeglica (poput dece i bolesnih) su ipak prihvaćeni od strane pojedinih graničnih službenika, dajući muškarcima i ženama kao što je Marian Kon mogućnost da decu prebace preko granice.

Kada je prvi put uhapšena 1943. napisala je svoju čuvenu pesmu: “Je trahirai demain” (Izdaću sutra):

„Sutra ću izdati, ne danas

Danas mi počupaj nokte,

neću izdati

Ne poznaješ granice moje hrabrosti

Ja ih znam

Ti si pet grubih ruku sa prstenovima

Na nogama imaš zakovane čizme

Danas nemam šta da kažem

Sutra ću izdati

Treba mi noć da odlučim

Treba mi bar jedna noć

Da poreknem, da se odreknem, da izdam”

Dana 31. maja 1944. godine nemačka patrola uhvatila je Marian dok je putovala u kamionu sa 28 dece, uzrasta od 4 do 15 godina. Poslata je u zatvor zajedno sa starijom decom i svakodnevno je bila mučena, ali nije progovorila. Kada je njena jedinica pokreta otpora planirala njeno oslobođenje, odbila je, plašeći se odmazde nad decom. Dana 8. jula pogubljena je u šumi od strane francuske milicije.

LINKS:

Biography

Yad Vashem Letters

Stolperstein Berlin

Ovaj mesec želimo da posvetimo Emi Goldman, koja je bila anarhistička politička aktivistkinja i spisateljica. Posvetila je svoj život stvaranju radikalno novog društvenog poretka i na taj način odigrala je ključnu ulogu u razvoju anarhističke političke filozofije u Severnoj Americi i Evropi u prvoj polovini 20. veka.

Rođena u Kaunasu, Rusko carstvo (danas Litvanija) 27. juna 1869. u jevrejskoj porodici, Goldman je emigrirala u Sjedinjene Američke Države 1885. godine. Njena početna očekivanja o slobodnoj Americi bila su srušena kada je bila izložena sumornoj stvarnosti života radničke klase. Goldmanino političko buđenje pokrenuto je kada je bombaški napad na trgu Hejmarket u Čikagu doveo do neosnovanog hapšenja nekoliko istaknutih čikaških anarhista.

Preselivši se u Njujork 1889. godine, Ema Goldman je uspostavila blisku vezu sa Aleksandrom Berkmanom, koji je bio u zatvoru 1892. zbog pokušaja atentata na Henrija Kleja Frika tokom čeličnog štrajka u Homestedu. Sledeće godine, i sama Ema je bila uhapšena i u zatvoru u Njujorku zbog podsticanja nereda kada je grupa nezaposlenih radnika reagovala na njen vatreni govor, izjavljujući da republičke vlasti „nikada ne mogu sprečiti žene da govore“.

Pod tutorstvom Johana Mosta, urednika anarhističkih novina pod nazivom „Die Freiheit“ (Sloboda), rano je postala i impresivna govornica. Njen fokus se pomerio sa ekonomske nejednakosti na slobodu, pravo na samoizražavanje i svačije pravo na prelepe blistave stvari. Ona je takođe proglasila da je ključ anarhističke revolucije bila revolucija u moralu … osvajanje ‘fantoma’ koji su držali ljude u zatočeništvu, kao što su rasizam i verska netolerancija.

Konačna zabrana ideja Eme Goldman došla je kada su Sjedinjene Američke Države ušle u Prvi svetski rat, a njena predavanja i organizovanje protiv regrutacije smatrani su pretnjom nacionalnoj bezbednosti. Osamnaest meseci u saveznom zatvoru praćeno je dramatičnom deportacijom 1919. godine u Rusiju. Nakon što se u Rusiji izjasnila protiv despotizma komunizma, jedva da je bilo mesta gde bi mogla da živi, zbog čega je sebe nazvala „Žena bez zemlje“.

Nakon uspona Hitlera 1937. godine, jevrejski identitet Eme Goldman ponovo je došao do izražaja: „Iako nisam ni cionistkinja ni nacionalistkinja, radila sam za prava Jevreja i [protiv] svakog pokušaja da se ometa njihov život i razvoj“. Prema biografu Falku, pre nego što je umrla 1940. u Torontu, Ema Goldman je nevoljno priznala da je njenim sumarodnicima Jevrejima potrebno utočište negde u svetu – sopstveno mesto za život.

Ako vas je ovo zainteresovalo i želite da saznate nešto više, preporučujemo:

Back in the USA 1934

Interview

Books

Published Essays and Pamphlets

Piše Marijan David Vajda

“Nećeš uspeti na Brodveju, ako nemaš nijednog Jevrejina” – Šala Erika Idla (Eric Idle, Monthy Pythons)

Kao veliki ljubitelj mjuzikla, odlučio sam da treći beogradski Festival jevrejskog filma posvetim: braći Geršvin (Porgi i Bes), Oskaru Hamerštajnu i Ričardu Rodžersu (Oklahoma, Kralj i ja), Leonardu Bernštajnu (Priča sa zapadne strane), Stefenu Sondhajmu (Svini Tod), Džonu Kanderu i Fredu Ebu (Kabare, Čikago), Džeromu Kernu (Čamac), Alanu Džej Lerneru i Frederiku Leve (Moja draga lejdi, Žiži), Irvingu Berlinu (Top Hat)…

Svaki od njih, kao i mnogi drugi kompozitori, stvorili su poseban žanr američke kulture poznat kao mjuzikl pozorište. Taj spisak bi mogao da liči na imena donatora za neke nove sinagoge. Izuzev Kol Portreta – to je bio jevrejski klub.

Poznata anegdota o Kol Portreru: posle neuspeha nekoliko njegovih ranih predstava rekao je svom prijatelju da će ubuduće pisati “jevrejske melodije” – što nije zvučalo kao sarkazam, već kao divljenje.

Oslanjajući se na pozorišne korene Jidiš pozorišta i na muzičke korene klezmera (vrsta jevrejske narodne muzike koja je svirana na venčanjima i o praznicima), ovi muzički stvaraoci su, ponajviše, preuzimali i prilagođavali muziku Afro-Amerikanaca. U početku su se inspirisali regtajm muzikom, a kasnije džezom. Postoje tvrdnje da se eho klezmera (jidiš muzičkog instrumenta) može prepoznati u čuvenim početnim tonovima “Rapsodije u plavom” Džordža Geršvina. Na taj način on je povezao tradiciju evropske klasične muzike sa pop, džez i bluz muzikom da bi stvorio nešto sasvim novo. Geršvin time oslikava položaj imigranta – širom otvorenih očiju i ušiju  ka stvarnosti nove zemlje.

“Džez pevač” je bio prvi zvučni film, sa pevanjem. U tom filmu Al Džolson, sin kantora, peva “Svoni” – prvi veliki Geršvinov hit. Taj film priča jevrejsku priču, što inače nije bio slučaj. Oslikava sukob između starog načina života i novog života u Americi. Poruka priče je u suštini: nužnost asimilacije.

Imigranti i prva generacija američkih kompozitora oslanjali su se na svoje jevrejske korene, transformišući čak fraze preuzete iz sinagogalne muzike u čuvene američke pesme. Imigrant Irving Berlin komponovao je jedan hit za drugim, uključujući “God Bless America” i ostvario neizbrisiv uticaj na američku popularnu muziku. Brodvej je jevrejskim muzičkim stvaraocima pružio priliku da ostvare uspeh u Americi, a oni su, sa svoje strane, osmislili neku svoju sopstvenu Ameriku.

Pesnik David Leman:

“Veliki broj kompozitora su bili deca ili unuci onih ljudi koji su pobegli iz Evrope pred pogromima i stvarali svoju novu realnost i novi život kao Amerikanci. U tom procesu su na izvestan način stvarali za sebe i neku novu Ameriku kao projekciju sopstvenog ideala Amerike kakva je u njihovim snovima mogla da bude”.

Oskar Hamerštajn je, navodno, jednom prilikom upitao kakvu muziku bi Kern komponovao za mjuzikl o životu Marka Pola. Kern je odgovorio: “Bila bi to divna jevrejska muzika.”

Verske sekte i fanatična rasna netrpeljivost su iznenađujuće česta tema klasičnih brodvejskih predstava. I “Čamac” i “Porgi i Bes” se bave rasizmom. Tri mjuzikla među onima sa najdužom istorijom na Brodveju svih vremena na poseban način se bave antisemitizmom. “Violinista na krovu” razotkriva pozadinu pogroma, “Kabare” je smešten u nacističku Nemačku, a “Producenti” Mela Bruksa stavlja posleratne neonaciste i samog Hitlera u plesačko okruženje. Upravo su jevrejski kompozitori uveli teme genocida, fanatične međuverske i međuetničke netrpeljivosti, društvene podeljenosti i ubistva u umetničku formu namenjenu prikazivanju  širokoj publici. Svaka od tih predstava je u svoje vreme smatrana rizičnom. Jednu od najboljih scena i najboljih pesama u “Kabareu”, poznata kao Gorila (u kojoj domaćin programa poredi vezu sa Jevrejkom sa parenjem sa majmunicom) izbacio je iz originalne njujorške postavke njen producent, Hal Prins – smatrajući da bi ona užasnula publiku. Ta scena postoji u filmu i vraćena je u kasnije pozorišne postavke: izvanredna metafora publike u nacističkoj Nemačkoj onog vremena.

Pesnik David Leman:

“Po meni postoji nešto izrazito jevrejsko u mnogim od tih pesama. U muzičkom smislu se čini, s jedne strane, da je mnogo toga pisano nižim tonovima. Takođe, ima primera u kojima delovi pesme veoma podsećaju na muzičke fraze sinagogalne muzike. To nije neobično i neočekivano budući da su neki od kompozitora bili sinovi kantora. Istovremeno, pisci tekstova su se iskazali pametnim rešenjima koja ostavljaju prostor tvrdnji da ta posebna vrsta mudrosti i humora predstavlja upravo sastavni deo jevrejskog kulturnog nasleđa. Bili su sjajni, s toliko topline i osećanja“.

Robin Bejker, glavni kustos Nacionalnog arhiva Britanskog instituta za film:

“Najbolji mjuzikli nude mnogo više od jednostavnog bekstva od stvarnosti. Katarzična moć mjuzikla omogućava nam da neizrečena osećanja učinimo jačim i krenemo plešući i pevajući u svetliju tehnikolor budućnost punu optimizma.”

Može se reći da su mjuzikli jevrejska zaostavština Americi i Američka zaostavština svetu. Veliki režiser Stiven Spilberg završava novu verziju “Priče sa zapadne strane”. To je sjajna vest za sve koji su baš kao ja – ljubitelji pesme i plesa.

Bila je to Nova godina 2010, kada sam od svoje dece dobio poklon, veliku knjigu izdavačke kuće Taschen: “Neki to vole vruće – najsmešniji film koji je ikada snimljen”. U njoj su bili: konačna verzija scenarija,  intervjui, ”the making of“, album/spomenar i mnogo fotografija.

Drugi Festival Jevrejskog Filma (Beograd 2020.) predstavlja moj lični omaž jednom od najvećih filmskih režisera svih vremena: Biliju Vajlderu. Mnogo je knjiga napisano o Vajlderu i njegovim filmovima, stoga sam odlučio da ovde citiram samog Vajldera i njegove nekadašnje saradnike, kritičare, glumce i lične prijatelje. Zašto? Zato što mislim da su te izreke izvanredne, zabavne i  tumače njegovo delo, njegov humor i njegov život daleko bolje nego što bi ja to mogao da učinim.

“Bili Vajlder (1906-2002) bio je neprikosnoveni majstor američke komedije. Doveo je komediju situacije do same ivice apsurda u jednom od svojih najčuvenijih filmova NEKI  TO VOLE VRUĆE. Ali on je takođe realizovao i pesimistične melodrame, uključujući BULEVAR SUMRAKA i nekoliko sjajnih filmova crnog talasa, kao što su DVOSTRUKA OBMANA i SVEDOK OPTUŽBE. Vajlder je radio sa najvećim zvezdama, a njegovi filmovi obiluju scenama koje su klasici filma, uključujući Merilin Monro koja pridržava suknju iznad ventilacionog otvora metroa u SEDAM GODINA VERNOSTI, Džeka Lemona koji cedi špagete teniskim reketom u APARTMANU i Širli Meklejn u ulozi pariske prostitutke u SLATKOJ IRMI. Njegov humor je često odsečan, a njegovo viđenje sveta pomalo cinično, ali svi njegovi likovi doživljavaju trenutak istine i stoga je Bili Vajlder pre svega veliki moralista” – Noel Simsolo (Cahier du Cinema, Masters of cinema 2011)

“Raznolikost je začin života, a njegovi filmovi to dokazuju: on se oprobao u svim žanrovima, od film noira do komedije i ljubavnih priča, i skoro svega ostalog” – Benedikt Taschen

“Nisam režiser komedija, nisam ni režiser ozbiljnih filmova. Ja sam režiser” – Bili Vajlder

“Svaki režiser ima neke svoje boje, baš kao slikari. Neki slikaju kao Raul Difi, drugi su mračniji, kao Haim Sutin, recimo, ali ja se nikada nisam pitao da li sam gorak, surov ili pesimista ili ma šta drugo. Ja volim priču i to je sve. Pričam priče koje mi se dopadaju.” – Bili Vajlder, 1962.

“Jednostavno imaš ritam svake scene filma u glavi. Kada stignem na set upitam se koju scenu ću tada snimati, zašto mi je potrebna, kako teče. Nadam se da su glumci naučili svoje replike i kažem im Idemo“. – Bili Vajlder (intervju objavljen u Cahiers du Cinema avgust 1962.)

“Bili Vajlder je bio kao sjajni majstor svog zanata koji dobro poznaje svoje alatke i umešno ih koristi da bi stvorio strukturu koju može da  ukrasi svojim humorom i mudrošću” – Marlene Dietrich (Marlene D.,Grasset, Pariz, 1984.)

“Vajlder mi se predstavio: gospodine Lemon, želeo bih da vam ponudim ulogu u mom sledećem filmu. Igrali biste džez muzičara iz dvadesetih godina koji beži od gangstera koji bi da ga ubiju, stoga se priključite jednom isključivo ženskom orkestru i tokom osamdeset procenata filma ste maskirani u žensko. Rekao sam “Uradicu to”. I to sam uradio, i Toni Kertis je uradio i Merilin Monro je uradila. To je bio film NEKI TO VOLE VRUĆE, pre gotovo 30 godina, i od tada sam snimio sedam filmova sa Bili Vajlderom. Tokom tih godina sam ga zavoleo, tog svestranog čoveka” – Džek Lemon (Billy Wilder in Hollywood by Maurice Zolotow 1977)

“Ne bavim se kinematografijom, ja pravim filmove” – Bili Vajlder

“Naprosto ne mogu da zamislim scenario komedije koji bi mogao biti bolji. Mislim da je Bili bio na vrhuncu svojih moći. Mislim da je to na nivou najboljih stvari koje je ikada ostvario, bilo da se radi o komediji ili drami. Za mene je to jedan od najboljih filmova koje sam ikada gledao” – Toni Kertis o filmu NEKI TO VOLE VRUĆE

Vajlderovi roditelji su želeli da Bili postane advokat, ali njega to nije interesovalo pa je napustio univerzitet da bi postao novinar. Jedne subote, 1925. ušao je u redakciju novina i zatekao pozorišnog kritičara kako vodi ljubav sa svojom sekretaricom. Čovek je smesta zaposlio Vajldera kao svog pomoćnika. To zvuči kao scena iz nekog njegovog filma – možda i suviše da bi bilo istinito.

“Austrijanci su baš genijalan narod. Ubedili su čitav svet da je Hitler Nemac, a Betoven Austrijanac” – Bili Vajlder

Iako je Vajlder ozbiljno razmišljao da režira ŠINDLEROVU LISTU (1993.) osetio je da je pomalo suviše star i da je tema gotovo previše lična (njegova majka, njegov očuh i baka ubijeni su u Holokaustu). Na kraju je Vajlder rekao Spilbergu da bi on trebalo da ga režira.

Bilijev pokojni prijatelj, biznismen Ričard Koen opisao je Vajlderov ukus u umetnosti kao briljantno eklektičan. Ništa nije kupio kao investiciju, i sve  što je kupljeno bilo je po Vajlderovom ukusu. “Retko je sa mnom razgovarao o svojim filmovima”, rekao je Koen. “Naše prijateljstvo zasnovano je na umetnosti. On ima izvanredno oko. A ja mu često sa strahopoštovanjem zavidim  na načinu kako funkcioniše sa umetnicima i ljudima iz sveta umetnosti. Njegov otac je izgubio sav porodični novac…  A on se razvio u intelektualca koji je poznavao muziku i slikarstvo i književnost, i umeo da razgovara s ljudima”. Vajlder je 1989. prodao deo svoje umetničke kolekcije za 32,6 miliona dolara.

Bili Vajlder o režiji:

„Najbolji režiser je onaj koga ne primećujete.“

„Verujte sopstvenomr instinktu. I vaše greške su možda baš vaše, a ne nečije tuđe.“

„Režiser mora da bude policajac, babica, psihoanalitičar, psihopata i džukela.“

„Ja imam svojih deset zapovesti. Prvih devet su: ne budi dosadan. Deseta glasi: tvoje je pravo na konačni rez.“

„Publika nikad ne greši. Pojedinac u publici može da bude imbecil, ali hiljadu imbecila zajedno u mraku čine genija kritike.“

„To što glumac ulazi kroz vrata ne pruža vam ništa. Ali ako ulazi kroz prozor, to stvara situaciju.“

„Toliko si dobar koliko je dobra najbolja stvar, koju si ikada ostvario.“

„Snimao sam filmove, koje bih ja voleo da gledam.“

Bili Vajlder o svojim glumcima:

“Raditi sa Džek Lemonom, to je sreća”

“Majka Tereza s boljim nogama” (Marlen Ditrih)

“Beskonačni pazl bez ikakvog rešenja” (Merilin Monro)

“Grudi of mermera i mozak poput švajcarskog sira” (Merilin Monro)

“Holivud nije ubio Merilin Monro, osobe kao Merilin Monro ubijaju Holivud”

“Ja nisam imao problem sa Monro, Monro je imala problem sa Monro”

“Ona ostavlja jasan  utisak da može da speluje “schizophrenia” (Odri Hepbern)

Vajlder je pokušavao da uđe u SAD  iz Meksika, a američki  imigracioni službenici su mu nekoliko meseci odbijali dozvolu. Kad je već gubio svaku nadu, naišao je na novog službenika koji ga je upitao čime se bavi. Kada je rekao da je filmski stvaralac, službenik mu je udario pečat na dokumente. Kada je ušao na teritoriju SAD  rekao mu je “Snimi onda  neke dobre”.

“Ako postoji nešto što mrzim više od toga da me ne shvataju ozbiljno, to je da me shvate suviše ozbiljno” – Bili Vajlder

Jewish immigrants came from the shtetls and ghettos out to Hollywood… in this magical place that had no relationship to any reality they had ever seen before in their lives, or that anyone else had ever seen, they decided to create their idea of eastern aristocracy… The American dream – is a Jewish invention. – Jill Robinson

Tražeći filmove za Jevrejski Filmski Festival Beograd kroz moju filmsku biblioteku, naišao sam na jednu meni dragu knjigu: „An Empire of Their Own – How the Jews invented Hollywood“, koju je napisao Neal Gabler.

S obzirom na to da danas Jevreji čine samo dva procenta ukupnog američkog stanovništva, sa tendencijom da se taj procenat smanjuje, postavlja se pitanje zašto su Jevreji tako istaknuti u Hollywoodu? Zašto su tako uspešni? Da li je jevrejska kultura povezana sa filmom? Da li postoji tradicija jevrejskog pripovedanja koja daje Jevrejima vodeću ulogu u filmskoj industriji?

U jevrejskim domovima priče i knjige obično igraju veliku ulogu. Charles Lewinsky, uspešan scenarista i romanopisac, naglašava vrednost pisanja koja je uvek imala za ljude od knjige. „Čitanje je oduvek bilo važno u judaizmu, i gde god je puno čitanja, postoji veća šansa i za pisanje.“ Obrazovanje je vredna roba u judaizmu. Ne samo zbog duge tradicije biblijskog tumačenja, nego i zbog toga što se obrazovanje može poneti svugde. „Za ljude koji su progonjeni u istoriji to je važan faktor.“ Ali glavni razlog njihovog uspeha nije pisanje tradicije. Odlučujuću ulogu  su imali društveni uslovi u SAD.

Harry Cohn, William Fox, Carl Laemle, Louis B.Mayer, Jack and Harry Warner, Adolph Zukor, osnivači glavnih studija 1910-ih i 1920-ih  godina: Universal, Paramount, Columbia, Metro Goldwyn Mayer i Warner Brothers zajedno su stvorili ono što se i danas zove Hollywood. Biografije generacije osnivača su slične, svi su imigranti ili deca imigranata. Ljudi skromnog porekla, koji su želeli da pobegnu od diskriminacije i progona iz zemalja istočne Evrope, tražeći sreću u zemlji neograničenih mogućnosti.

Pored tekstilne industrije, film je je bio jedan od retkih poslova koji je u to vreme bio dostupan  Jevrejima u SAD.

Film je imao veoma različit status na početku. U katoličkim zemljama film je od početka bio ozbiljna umetnička forma. U Francuskoj je srednja klasa investirala u film, u Italiji je aristokratija bila glavni donator. U protestanskoj-puritanskoj Americi film je bio sumnjiv i loš posao. Bioskopa nije bilo, već playhouse automata gde se samo stojeći mogao videti kratak isečak filma. Dok su se u Evropi 1910-ih godina snimali igrani filmovi, film je u SAD bio nešto više od kratke vašarske atrakcije, posebno za imigrante koji nisu govorili engleski. Opisan kao ”dodgy” posao, filmski posao nije bio privlačan poznatim Amerikancima. Čak i Thomas Edison, koji je sebe smatrao pronalazačem filma, u njemu nije video nikakvu kulturu, samo prvenstveno tehničko postignuće čije patente je ljubomorno čuvao. To je pružilo šansu socijalno marginalizovanim grupama, kao što su bili jevrejski imigranti. Činjenica da su Jevreji bili uspešni, nije samo zbog svoje brojnosti; hiljade imigranata su morali od nečega da žive. U to vreme Jevreji su imali važnu ulogu u mnogim zanimanjima koja su se smatrala nepristojnim, od filma do boksa, do mafije. Hanno Loewy, direktor Jevrejskog muzeja u Austriji pominje i  industriju ploča. „Istorija filma i muzičke industrije je gotovo identična. U oba slučaja Jevreji čine pronalaske Edisona, fonograf i filmsku kameru masovnim medijima.“

Situacija je slična u Nemačkoj, gde je film bio kritički posmatran, a Jevreji su, za razliku od Francuske i Italije, privukli mase u bioskope. To je ironija istorije da su jevrejske filmadžije, kao sto su Ernst Lubitsch, Josef von Sternberg ili Fred Zinnemann, koji su oblikovali nemačku kinematografiju 1920-ih i 1930-ih,  kasnije emigrirali u Hollywood, gde su  imali veliki uticaj. Lubitsch, „Vajmarska zvezda“, otisao je 1922. godine, a deceniju kasnije i mnogi drugi, kao Billy Wilder i Robert Siodmak, bežeći od nacista. Za Hollywood ovaj masovni transfer talenata bio je božji dar. S druge strane, nemački film se nikad nije oporavio od tog gubitka.

„Jevreji su shvatili vrlo rano da treba ujediniti zabavu i posao“, kaže Hanno Loewy. Iako ovo zvuči kao antisemitski kliše, može se tumačiti  i pozitivno: „To je super, ako imate mogućnost videti nešto lepo i to dati drugima.“ Nemi film je bio privlačan za sve imigrante. Konačno, zar nisu svi Amerikanci imigranti? Jevreji su proizvodili filmove za publiku iz koje su sami poticali.

Želja za prihvatanjem se takođe odrazila na filmove. U svojoj knjizi Gabler kaže da su holivudski Jevreji u filmu videli ne samo mogućnost društvenog napretka.  Shodno tome, pokušali su vašarsku atrakciju pretvoriti u prepoznatljivu umetničku formu. Jedan od načina je bio snimati film po  pozorišnim komadima sa poznatim glumcima. Velika imena trebalo je da privuku gledaoce u bioskop, dok su poznati pozorišni komadi privlačili srednju klasu. Film se transformisao iz potencijalno štetne zabave nižeg nivoa do ozbiljne zabave za celu porodicu.

Gabler tvrdi da je želja da ostave svoju prošlost i postanu prepoznatljiv deo američkog društva, dovela do toga da jevrejski producenti idealizuju novu domovinu u svojim filmovima. Upravo zbog toga što nisu pripadali elitnom društvu, stvorili su svoj san o Americi. Budući da je film postao glavni medij u 20. veku, ova vizija Sjedinjenih država proizvela je celokupnu američku kulturu.

„Američki san bio je pronalazak jevrejskih imigranata.“

Jevrejska opština Zrenjanin je u sredu, 18.08.2021. godine prigodnom komemoracijom obeležila je 80 godina od deportacije zrenjaninskih i banatskih Jevreja.

Prigodan umetnički događaj je otpočeo izgovaranjem Kadiša, jevrejske molitve za mrtve, kao i spuštanjem venaca sa Pešačkog mosta u reku Begej. Molitvu je govorio rabin Isak Asiel. Povodom ove godišnjice u Zrenjaninu je postavljeno spomen obeležje ‘’Kamen spoticanja’’ (Stolpersteine), koje je otkrio nemački umetnik Gunter Demnig, autor spomen obeležja. Njegovo autorsko delo postavljeno je na dve adrese, u ulici Kralja Aleksandra Karađorđevića br. 47 i 39.

Događaj je organizovan u sećanje na skoro 1.288 Jevreja iz Zrenjanina, ali i srezova Srpska Crnja I Jađa Tomić, koji su tog 18. avgusta 1941. godine deportovani u koncentracioni logor Topovske šupe, odakle su neki kasnije prebačeni na Sajmište. Projekat Stopersteine podržala je AP Vojvodina, Sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.

Odavanjem pošte stradalima, u etar se šalje jasna poruka – sećanjem mesta zaboravu nema! Sve čestitke JO Zrenjanin na tome što je Zrenjanin prvi grad u Srbiji, koji je prokrčio put za ovaj projekat!

Priča o o Rosalie(Rožiki) Adanji (1910.-1942.), jednoj od prvih džez pevačica Beograda između dva svetska rata.

Pešta, Keleti stanica, zora septembarskog jutra. Otac i ja krećemo sa perona broj V put Beograda. Ulazimo u isti onaj voz koji je pre Velikog rata bio Orient Express, nadajući se da ćemo stići na vreme kako bi se moj otac spremio za službu u Sinagogi.

Stižemo u Beograd gde nas čeka moj dalji rođak David. Od pre koju godinu on radi kao taksista. Stižemo na Dorćol. Iako počeci umeju biti teški ja se lako privikavam na novu sredinu. Među svojima sam. Pripadam Sefardima i ovde mi nije problem jezik. Svi pričaju Ladino. Malo teže je kad odem u gornji deo grada gde žive Ašhenazi. No, kako volim da pevam ni tad mi jezik ne predstavlja problem. Muzika i pesma uvek nađu put do srca.

Kako sam završila gimnaziju i malu maturu i državnu Trgovačku akademiju u Pešti ovde počinjem da radim kao bankarska službenica. Rad u banci je lep i dobro plaćen ali duša ište pesmu.

Mladost i moj temperament vole izlaske i provode.

Beograd, prestonica jedne balkanske kraljevine nije kao ostali glavni gradovi Evrope. On nema široke bulevare- njegove ulice, često blatnjave u proleće i jesen, više liče na neki grad Otomanskog carstva, na kasabu- kako ovde kažu. U njegovoj arhitekturi nema velikih i velelepnih zdanja ali to njemu ne smeta, on žuri da sustigne evropske metropole. Niču moderne zgrade u stilu secesije, sa svih strana stižu ljudi sa novcem a kafane niču kao pečurke posle kiše. Beograd koji pamtim ima lice mladića i dušu starca.

Blizu Narodnog pozorišta, u “Ratničkom domu”, četvrtkom i nedeljom su dancing matinei. Svira čuveni Miodrag Jovanović, zvani Štule, sa svojim bendom. Kažu da mu je majka bila Mađarica i da ga je ona naučila da svira klavir. Kad ga slušam imam utisak kao da čujem cimbal. Taj zvuk me na tren vrati u Peštu, ali samo na časak jer noge su ovde i igraju do fajronta.

Jedne nedelje ostala sam posle svirke da bih upoznala Štuleta. Rekoh mu da volim da pevam. Kazao mi je da se upravo dogovorio za angažman u “Invalidskom domu” preko puta Železničke stanice, te da bih mogla da im se pridružim kao pevačica ako volim jazz.

“Kako da ne!”- uzviknuh egzaltirano.

Ostavljam posao u banci, učim amerikanske pesme i započinjem novu karijeru.

Mesto je vrlo kulturno. Postoje pravila oblačenja za muške. Ovde dolaze studenti, službenici i mladi oficiri. Svi su u odelima i sa kravatama izuzev, naravno, oficira. Štule i momci su u spenser prslucima na kojima su likovi Diznijevih junaka. Ja sam u dugačkoj crvenoj haljini za ples- blago pripijenom uz telo koja se lagano širi pri kraju i ima mali šlep- bez ramena je i imam crne duge satenske rukavice.

Izgledamo kao iz Holivudskog filma. Muzika svira popularne melodije poput Caravan-a, Stardust-a ili pak Lullyby of Broadway.

Jedno veče, sa svojim prijateljem Nisimom Alfandarijem odlazim u “Rusku liru”. Kafanu sa muzikom drži jedan od mnogih Rusa koji su prebegli ovde nakon Revolucije. Iako spolja izgleda kao baraka, unutrašnjost je veoma otmena. Zidovi su tapacirani, sve je puno cveća, služe se svetski specijaliteti iz skupocenog posuđa. Ovo je “lokal broj 1” već čitavu deceniju. Pomislih kako bi bilo lepo pevati ovde. Moju zamišljenost prekide Nisimov glas: ”Rozika, ovo je Sergej Strahov i njegova ljuba Nataša”. Saznajem da Sergej ima svoju muzičku kuću i da snima ploče, a njegova žena je prevodilac i pomaže mu u poslu. Nisim, koji inače ima jako lep glas a i  sam voli da peva, počinje da hvali moj glas i moje nastupe. Sergej i Nataša su vrlo zainteresovani da me čuju. Pozivam ih da dođu na Dorćol kad bude osvećenje Doma jevrejskog ženskog društva “Oneg Šabat”. Pristaju. Nisim i ja se vraćamo kući. Ne mogu da zaspim. Iz kreveta gledam slabo svetlo ulučnog fenjera. Prisećam se sefardskih pesama i lagano tonem u san.

Danas je taj dan! Osvećujemo dom “Oneg Šabat”. Mnogi viđeni ljudi Beograda su ovde. Ovo je moj dan. Danas pevam za svoje pretke, pokojnu majku, pevam za svoj narod, za svoju dušu. Sergej i Nataša su oduševljeni. Pozivaju me da snimimo neke pesme. Dolazim u studio. Dajem im partiture jedne divne sefardske pesme. U ritmu tanga počinjem da pevam: “Pur un poco de amor”. Nakon ove pesme gazda “Ruske lire” me zove da dođem i pevam kod njega. Honorar zaista dobar. Ostvarenje sna baš kao u pesmi koju je Sergej napisao za mene, “San mojih želja”. Pevam u istoj onoj crvenoj haljini za ples, a publika nakon svake pesme želi još! “Alma mia” je pesma sefardske duše. Napokon svoja! U ritmu engleskog valca Nisim i ja pravimo pesmu “Casanova”, pravi hit.

Kažu da ti je dom tamo gde ti je srce, a moje je ovde u Beogradu- gradu koji mi je ispunio devojačke snove. Iz večeri u veče, ja u svojoj crvenoj haljini za ples, vodim punu kafanu ljudi u neka daleka mesta gde su nastale melodije mojih predaka. I dok sam pesmom lutala po Andaluziji nisam ni primetila da dolaze neka nova vremena koja sa sobom nose duh nečeg zastrašujućeg i zloslutnog, tamnog kao vode Dunava koji teče pod mojim prozorima.

Jednog jutra, vidno potrešen, zove me Sergej. Slušao je sinoć radio i čuo govor nekog Nemca- Adolfa ili tako nekako, koji je pozivao svoje sunarodnike na vojnu i osvajanje sveta. Kaže: “Bilo je strašno, Rozika!” Rekoh mu da ne brine i da ćemo se naći u njegovom studiju. Kako se boriti protiv mržnje!? Pa, ljubavlju- naravno! Dajem mu svoju novu pesmu “O malo ljubavi mi daj” i kažem mu da ću je pevati na nemačkom.  Ti mladi vojnici će sigurno hteti da čuju pesme koje će ih podsetiti na njihove drage kod kuće, one koje su ostavili daleko.

6. April, 1941. Padaju bombe na moj grad. Nestaje jedan po jedan deo mojih uspomena. Zgrada po zgrada pada kao kula od karata. Nemci okupiraju Beograd. Nas Jevreje obeležavaju žutom trakom oko ruke na kojoj je Davidov štit. Gradom sve češće viđamo kamione u kojima su naši poznanici, prijatelji, rodbina..Strah se uvukao među ljude. Tek sad shvatam šta znače reči: “čovek je čoveku vuk”. Pokušavam da pesmom pobedim strah. Pevam, svuda pevam…u kući, na ulici, u prodavnici…u kafani- ne, nje nema…”Lira” je srušena.

1942.,maj mesec…volim proleće u Beogradu ali ovo nije ni nalik onim beharnim prolećima moga grada. Ovo proleće miriše na smrt. Na gradskim ulicama pojavio se kamion Saurer– čudo nemačke tehnike, zovu ga dušegubka. U njega stavljaju ljude i ubijaju gasom. Videla sam ga pre neki dan u gornjem gradu, čekam svoj red kad siđe u Jaliju. Čekam da dođe po mene. Stiže. Oblačim svoju crvenu haljinu za ples. Ulazim u kamion penjući se uz par basamaka kao da ću stati na  podijum. Pevam na nemačkom: “Ich habe das küssen so gern”, vojnik me začuđeno gleda i zatvara vrata zamnom. Šlep haljine je zapeo za vrata. Padam ali pevam u svojoj crvenoj haljini za ples.

Život je pozornica i ja otpevah svoju poslednju pesmu na bini zloglasnih Nacista.

Zavesa života pada, poklanjam se svetu i odlazim svojoj majci u zagrljaj u svojoj crvenoj haljini za ples…

Piše: Danijela Bojković

Napomene:

• “Ratnički dom”- danas Dom vojske Srbije
• “Invalidski dom”- danas bivši bioskop “Partizan”
• “Ruska lira” kafana u Dvorskoj ulici br 11- danas ulica Dragoslava Jovanovića (kafana više ne postoji, tu je stambeno poslovna zgrada)
• Sinagoga na Dorćolu srušena u bombardovanju 1941.
• “Oneg Šabat”- danas Jevrejski kulturni centar

Bibliografija:

• ADANJA, Rosalie: “ZA MALO LJUBAVI” (PUR UN POCO DE AMOR), Tango- pesma. Muzika i španski tekst: Rozalija Adanja; jugoslovenski tekst: Nataša Strahova.- Copyright by “Muzičke Novosti” S. Strahov> Beograd b.g., str.(4) nota sa tekstom i rekl; 4-na.

Muzičke Novosti Strahov br.165

• ADANJA, Rosalie: “ALMA MIA” (DUŠO MOJA), Pesma- Tango. Španski tekst i muzika Rosita Adanja. Tekst S. Strahov.-<Edicija Strahov>, Beograd (1940), str.4 nota sa tekstom

Edicija “Muzičke Novosti” Strahov, br. 234

• ADANJA, Rosalie: Casanova, English-vals. Tekst: Nassim R. Alfandary, glazba: Rosalie Adanja. Za glas i klavir.-<Edition “Ronis”> Beograd b.g.; str.(3) nota sa tekstom; 4-na
• ADANJA, Rosalie: “SAN MOJIH ŽELJA” Pesma i tango. Srpski tekst S. Strahov. Za glas i klavir.-< Edicija Strahov >, Copyright by “Muzičke Novosti”, Beograd 1936, str. 3 nota sa tekstom i sl. +(1); 4-na

Muzičke Novosti Strahov, br.95

• ADANJA; Rosalie: “O DOĐI I LJUBAVI MI DAJ!” ( ICH HABE DAS KÜSSEN SO GERN), Serenada i lagani valcer. Muzika i reči: Rozalija Adanja, srpski prevod: S.Strahov. -< Edicija Strahov >, Beograd b.g.; str.(4) sa notama i tekstom; 4-na.

Muzičke Novosti Strahov, br. 153.

Literatura:

• Ženi Lebl SINAGOGE U BEOGRADU, https://core.ac.uk/download/pdf/286765891.pdf
• Dr David Tajtacak: BEOGRADSKI JEVREJI I NJIHOVA ZANIMANJA OD KRAJA 19. VEKA DO DRUGOG SVETSKOG RATA, Beograd 2019, str. 160

The post Crvena haljina za ples first appeared on Organizacija Haver Srbija.]]> https://haver.rs/crvena-haljina-za-ples/feed/ 0