Nadaleko čuven film, rađen po autobiografiji poljskog kompozitora jevrejskog porekla Vladislava Špilmana. Film je režirao Roman Polanski, a glavnu ulogu igra Ejdrijen Brodi.

Fenomenalan pijanista koji svira na poljskom radiju prekida bombardovanje Varšave. U narednim scenama, cela njegova porodica završava u logoru Treblinka, dok se Špilman snalazi i preživljava po varšavskom getu i ulicama. Ono što ceo film posebno boji je želja za preživljavanjem, jer je Špilman u toku skrivanja oskudevao u hrani, u ljudima, bio bolestan i drugo.

Maestralna gluma Ejdrijena Brodija naterala mi je suze na oči mnogo puta u toku filma i ovaj film je jedan od retkih koji je uspeo da dočara i tesnu atmosferu beznađa koja se vijorila nad ljudskim sudbinama u tim godinama.

Posebna scena koju bih izdvojila je ona kada Špilman ukočenim i promrzlim prstima svira na raštimovanom klaviru za nemačkog oficira koji je otkrio njegovo sklonište. On mu je s vremena na vreme donosio hranu, a kada su Rusi prodrli u Poljsku, Nemci krenuli da se povlače, ostavio mu je i svoj kaput. Da mu ne bude hladno.

Zanimljivo je to da je Hosenfeld, nemački oficir koji mu je pomagao pred kraj rata, završio u ruskom ratnom logoru, i Špilman nije uspeo da mu pomogne.

Ipak, kažu da je pravda spora ali dostižna, 2008.godine Hosenfeld je uvršten u ,,Pravednike među narodima“ u Yad Vashemu, kao jedan od onih koji su kao nejevreji pomagali Jevrejima tokom Holokausta.

Film možete pogledati na veb sajtu YouTube, gde postoji sa prevodom na srpski jezik.

Recenziju napisala Tamara Mihajlović, volonterka NVO Haver Srbija

Svi filmovi o Holokaustu

U filmu glume Oskar Isak, Ben Kingsli,Lior Raz, Melani Lore, Nik Krol i Hejli Lu Ričardson. Film predstavlja priču tajne misije Mossada koji žele da uhvate visokog oficira Nacisitičke Nemačke – Alfreda Ajhmana tokom šezdesetih godina prošlog veka.

Na početku filma, devojka jevrejskog porekla, Silvija izlazi sa Klausom Ajhmanom, sinom Alfreda Ajhmana ne znajući njegovo poreklo. Na večeri sa njenim ocem, Klaus iskazuje antisemitske stavove, što njemu biva sumnjivo i obaveštava Izraelsku vladu. Na osnovu toga i daljih dokaza, Mossad dobija potvrdu da imaju pravog čoveka i u filmu prikazuju proces planiranja njegovog hvatanja.

Piter Malkin je agent koji ga je uhvatio i kroz jedan deo filma, on deli svoju ličnu priču o sestri i njenoj deci koju je izgubio u Holokaustu, dok Ajhman ističe da se on bavio ,,samo“ logistikom i da o tome ne zna više. Nakon što su uspeli da dobiju avion iz Buenos Ajresa ka Izraelu, Ajhman pokazuje svoje pravo lice, i obraća se Piteru gde koristi njegovu ličnu priču i objašnjava u detalje kako su izgledale smrti svih ljudi, i pita se da li je među njima bila i njegova sestra i njena deca. Film se završava kratkim prikazom suđenja Ajhmanu u Izraelu i Piterovim izmirenjem duga prema sestri i njenoj deci.

Pored te glavne teme, uporedo sa njom, prikazuju Klausa Ajhmana koji zajedno sa nacističkim krugom, traže oca i kada shvati da ga je izgubio, Klaus kači nacističku zastavu na svoju kuću kao još jedan način pokazivanja pripadnosti i lojalnosti ocu i nacizmu.

Ono što su dobre strane ovog filma je to što bez potresnih scena Holokausta prikazuje njegov uticaj na prve i druge generacije preživelih, kao i to što se većina scena bazira na događajima koji su poznati široj javnosti. Ono što vidim kao nedostatak filma je njegova dužina – mislim da je kraj došao prebrzo i da je bilo prostora da se povežu još neke scene.

Recenziju napisala Tamara Mihajlović, volonterka NVO Haver Srbija

Svi filmovi o Holokaustu

Film Dečak u prugastoj pidžami je film irskog pisca i engleskog reditelja koji je od svog objavljivanja izazvao puno komentara. Film je režiran po istoimenom romanu Džona Bojna iz 2006. godine. Smešten u vreme Drugog svetskog rata, radnju filma pratimo kroz priče dva osmogodišnjeg dečaka – Bruna, sina komandanta logora i Šmula, jevrejskog dečaka, zatvorenika logora.

Dečak Bruno je živeo sa svojom porodicom u Berlinu sve dok njegov otac nije prekomandovan za komandanta logora u Poljskoj, kada se cela porodica seli sa njim. Provodeći vreme okružen nacističkom i antisemitskom propagandom, od Bruna se očekivalo da razvije snažnu mržnju prema Jevrejima, što kod njega izaziva nelagodnost i nerazumevanje ideja kojima ga podučava njegova porodica i učitelj. Želeći da se skloni od svega, polazi u istraživanje dvorišta i nailazi do bodljikavu žicu koja je okruživala logor. Tu upoznaje dečaka Šmula, koji postaje njegov prijatelj, jer niko od njih dvojice nije svestan prostora u kome se nalaze. Jedan u drugom pronalaze razumevanje i društvo.

U nemogućim slovima, ova dva dečaka održavaju svoje prijateljstvo, i Bruno prelazi ogradu koncentracionog logora u želji da pomogne svom jevrejskom prijatelju da potraži oca koji  je  nestao. U istoj garderobi koju su nosili Jevreji u logoru, oba dečaka bivaju pokupljeni sa grupom koja je predviđena za ubistvom gasom. Film se završava prikazom zatvorenih vrata gasne komore u kojoj vlada tišina, što indicira da su svi, uključujući i ova dva dečaka, umrli.

Od trenutka prikazivanja, film je nailazio na puno kritika, neki smatrajući da je film „trivijalan, uglađen, kičav, komercijalno eksploatisan i silom predstavio (Holokaust) tragedijom o nacističkoj porodici“,  dok drugi smatraju da film pruža „upakovan brutalan konačni udarac preokreta“. Veliki broj istraživača Holokausta takođe smatra da je u filmu oskurdno predstavljen Holokaust i da treba da pruži lažnu ekvivalentnost između žrtava i počinilaca zločina“.

Izmišljena priča o ova dva dečaka, prikazana iz neobične perspektive, baca svetlo na brutalnost i razorne posledice rata. Istraživanja su pokazala da je više od tri četvrtine dece u Velikoj Britaniji školskog uzrasta bilo upoznato sa ovim delom, znatno više nego sa Dnevnikom Ane Frank.

Ono što ovaj film čini posebnim jeste njegova jednostavnost, ne teži prekomernoj analizi, već jednostavno omogućava likovima da ispričaju svoju priču. Tome treba pridodati apsolutno neočekivani završetak filma, koji kod gledalaca teži da proizvede osećanje tuge, besa i šoka.

Recenziju napisala Tamara Ivanović, istoričar arhivist Arhiva Jugoslavije i koordinatorka volonterki i volontera NVO Haver Srbija

Svi filmovi o Holokaustu

The post Dečak u prugastoj pidžami (The Boy in the Striped Pajamas) first appeared on Organizacija Haver Srbija.]]> https://haver.rs/decak-u-prugastoj-pidzami-the-boy-in-the-striped-pajamas/feed/ 0 https://haver.rs/anne-frank-parallel-stories/ https://haver.rs/anne-frank-parallel-stories/#respond Tue, 02 Feb 2021 18:23:19 +0000 http://haver.rs/?p=4566 Ovaj dokumentarni film, zasnovan je na istinitim pričama pet žena koje su preživele Holokaust, koje svaka za sebe prikazuje poseban segment preživljavanja u logorima a opet, imale istu sudbinu „deportacije, patnje i uskraćivanja detinjstva i adolescencije“. Osim njihovih životnih priča, zapaženo mestu u filmu je posvećeno Ani Frank, devojčici koja predstavlja simbol stradanja jevrejskog naroda […]

„Ne smemo im dozvoliti da zaborave šta su radili“ 

Fotograf iz Mauthauzena je španski film iz 2018.godine snimljen na osnovu istinitog događaja.

Radnja filma se odvija u kompleksu Mauthauzenu – Gusen, nacističkom koncentracionom logoru koji je postojao u Austriji, u blizini Linca. Glavni junak ovog filma je Francisko Boiks, jedan od zatvorenika koji je ujedno i fotograf. Francisko je Španac i politički zatvorenik koji je razumeo i govorio nemački jezik i na osnovu toga je dobio posao u fotografskoj kancelariji koncentracionog logora.

Jednom prilikom, nakon posete važne osobe iz redova Trećeg Rajha, Francisku i njegovom kolegi je naređeno da se sve fotografije i filmovi moraju spaliti kako ne bi postojao nijedan dokaz o dešavanjima. Iako se načelno složio, Francisko je zajedno sa drugim zatvorenicima bio dovoljno hrabar da skriva negative filma na kojima su ostali zabeležni događaji.

Kroz narativ filma se nižu užasi koji su nacisti činili zatvorenicima – izgladnjivanje, udaranje do smrti, fizičke vežbe, preterani rad, i penjanje stepenicama sa velikim teretom, a sve u cilju ubijanja. Sve to je ostalo zabeleženo zahvaljujući njegovoj hrabrosti.

Na kraju filma prikazana je scena kada je bio svedok u Nirnbeškom procesu, i njegove originalne fotografije koje su bile od velikog značaja da se osude nacisti za zločine koji su počinili.

Glavnu ulogu, Franciska Boiksa je glumio Mario Kaseas, Valbuenu Alan Hernandez, Pola Rikena je glumio Ričard van Vejden.

Recenziju napisala Tamara Mihajlović, volonterka NVO Haver Srbija

Žena u zlatu je britanski film, prvi put prikaz 2015 godine, napisan po istinitom događaju. Radnja filma je u 21. veku, ali sa osvrtom na događaje iz Drugog svetskog rata. Glavna glumica Marija Altman, Jevrejka, živi u Los Anđelesu i posle smrti sestre sa svojim advokatom pokreće parnicu da povrati sliku poznatog slikara austrijskog slikara Gustava Klimta iz 1907. godine, na kojoj je naslikan portret Adele Bloh-Bauer, njene rođake. Portret izvanrednih dimenzija ali i neobične lepote je predmet filmskog zapleta.

Adele Bloh-Bauer, takođe Jevrejka, živela je sa svojim suprugom i njegovom porodicom u Beču, u imućnoj porodici. Nažalost, preminula je mlada od meningitisa 1925. godine i u svom testamentu je naložila suprugu da nakon njegove smrti slike iz njihove kolekcije donira Nacionalnoj galeriji Austrije. Kada je Nacistička Nemačka anektirala Austriju 1938. godine, Ferdinand Bloh-Bauer je napustio dom, većina njegove imenovine je bila opljačkana, a portret njegove supruge je završio u Nacionalnoj galeriji Belvedere u Beču 1941. godine. Nacističke vlasti su sliku preimenovale u Ženu u zlatnom kako bi je mogli izložiti bez imenovanja jevrejske porodice. Ferdinand je preminuo 1945. godine i svu imovinu, ostavio rođakama.

Marija Altman vodi borbu za povratak ovih slika, ali i više od toga – vodi borbu za čuvanje uspomene na svoju porodicu; borbu za povratak identiteta svih onih Jevreja koji su bežeći od rata morali da se asimiluju u novim životnim sredinama, a za sobom ostave sve – porodice, sećanja, imovinu. Svoju pravnu borbu za povratak slika dovela je do Vrhovnog suda u Vašingtonu i posle gotovo jedne decenije uspeva da povrati sve slike ovog umetnika. Portret Adele Bloh-Bauer je prodala Ronaldu Lauderu za 135 miliona dolara, dostigavši tada najveću cenu za prodaju jedne slike na svetu, i od tada je slika izložena u njegovoj Galeriji u Njujorku. Portret, koji je bio nazivan i „austrijskom Mona Lizom“ i neprekidna borba protiv zaborava su glavni simboli ovog filma.

U filmu je prikazan i fenomen denacifikacije Austrije. Posle Drugog svetskog rata, postojao je snažan simbol preokreta, suočavanje sa ratnim zločinima i krivicom u procesu demokratizacije društva. Ovaj proces se smatra jednim od najsloženijih i najslojevitijih slučajeva tranzicione pravde u posleratnom periodu. U filmu je naglašeno da ovaj proces nije u potpunosti bio završen, što se vidi kroz pravni proces povratka jevrejske imovine.
Ženske uloge u filmu igraju Helen Miren, Kejti Holms, Tatjana Maslani, Čarls a muški deo ekipe čini Rajan Renolds, Čarls Dans i drugi. Film je u Srbiji i svetu dostupan putem platforme Netfliks

Recenziju napisala Tamara Ivanović, istoričar arhivist Arhiva Jugoslavije i koordinatorka volontera i volonterki NVO Haver Srbija

Kanadski dokumentarni film „Knjigovođa iz Aušvica“ jedno je od najvrednijih aktuelnih filmskih ostvarenja posvećenih pitanju nacističkih zločina i njihovog pravnog procesuiranja, i uopšte, jedan je od informativnijih i značajnijih novijih dokumentaraca sa istorijskom tematikom. Radnja filma usredsređena je na suđenje Oskaru Greningu, pripadniku Šucštafel formacije koncentracionog logora Aušvic, u medijima prozvanog „knjigovođa iz Aušvica“. Grening je izveden pred lokalni sud u nemačkom gradiću Linbergu i optužen kao saučesnik u ubistvu preko 300.000 logoraša tokom perioda koji je proveo kao deo straže i administracije u Aušvicu.

Za razliku od većine optuženih za zločine počinjene u koncentracionim logorima, Grening nije poricao da su se oni dogodili, niti ih je umanjivao ili relativizovao, i njegov iskaz pred sudom, prikazan delimično i u dokumentarnom filmu, imao veliki značaj za proučavanje i razumevanje mehanizama koji su doveli do masovnog stradanja civila u Holokaustu.
Iako je fokus radnje na samom suđenju Greningu film se bavi i dugim procesom denacifikacije Nemačke, otporima i izazovima u identifikovanju i procesuiranju zločinaca kao i fenomenom poricanja Holokausta. Detaljno je razrađen i motiv moralno-pravne dileme da li bi čovek u devedestim godinama svog života trebalo da odgovora za ovo što je počinio kao mladić u ranim dvadesetim: da li je to uopšte više isti čovek, ima li svrhe kažnjavati nekoga ko je i onako na kraju svog života; kakvu poruku šalje njegovo kažnjavanje ili nekažnjavanje potomcima žrtava i javnosti uopšte?

Greningovo držanje na sudu daje poseban ton ovoj dilemi: on poriče da je antisemita, osuđuje zločine i ubijanje Jevreja, ali u pogledu svoje odgovornosti ne smatra se krivim i izjavljuje, da je imovina logoraša, koju je on popisivao a potom slao nacistima u Berlin i širom okupirane Evrope, „pripadala državi jer je takav bio zakon“.
U filmu učestvuju i Efraim Zurof, direktor centra „Simon Vizental“, Ilaj Rozenbaum (Ministarstvo pravde SAD), Bendžamin Ferenc (tužilac u Nirnberškom procesu), kao i preživeli iz Holokausta – Bil Glid i Hedi Bom, koji su bili i svedoci na samom suđenju. Film je u Srbiji i svetu dostupan putem platforme Netfliks.

Recenziju napisao dr Aleksandar Stojanović, istoričar Instituta za noviju istoriju i volonter NVO Haver Srbija