U cilju praćenja situacije nakon 7. oktobra 2023. godine, kada su u iznenadnom napadu bez presedana na južni Izrael, teroristi Hamasa počinili užasne zločine, uključujući seksualno nasilje i mučenje civila, Evropska unija jevrejskih studenata (u daljem tekstu EUJS) od oktobra 2023. prikuplja podatke o antisemitskim napadima na univerzitetima širom Evrope. Nakon objavljivanja prvobitnog izveštaja u novembru 2023, EUJS je odlučila da u januaru 2024. objavi dopunjenu verziju sa ciljem da pruži sveobuhvatniju i dublju analizu ove pojave.

Loading...

Taking too long?

Reload document

| Open in new tab

Preuzmite fajl [1.83 MB]

Frančeska Man, rođena 4. februara 1917. godine, živela je u Varšavi i izučavala ples u plesnoj školi Irene Prusicke. Rečeno joj je da je najlepša i najperspektivnija plesačica svoje generacije u Poljskoj i da je postigla dobre rezultate na međunarodnim takmičenjima. Nakon što je počeo rat, bila je zatočena u Varšavskom getu i postala žrtva afere Hotel Polski, mamaca za Jevreje, kojima je rečeno da mogu da otkupe slobodu.

 

Frančeska Man je bila u transportnom vozu sa 1.800 zatvorenika, verujući da će otići u Švajcarsku. Dok su im nacisti govorili da je Aušvic samo stanica na njihovom putu, kada su stigli u logor, većini je bilo jasno da će to biti kraj njihove vožnje. Žene su dovedene u svlačionicu izvan gasnih komora. Prema nekim pričama, Frančeska Man je zavodljivo skidala svoju odeću i nakon što su SS stražari skrenuli pažnju, uzela je pištolj i pucala u jednog oficira. Druge verzije navode da je Man bacila svoj grudnjak ili cipelu na čuvara kako bi mu odvratila pažnju. Prema drugim izveštajima, pobunile su se i ostale žene i nastao je incident, tokom kog je povređeno više nacista. Ubrzo nakon toga stigao je komandant logora sa još naoružanih SS-ovaca, da zaustavi pobunu i pobije sve zarobljenike.

Kao i kod mnogih događaja u koncentracionim logorima, nedostatak preživelih očevidaca i uništavanje većine dokumentacije od strane samih Nemaca onemogućavaju otkrivanje cele istine. Međutim, sigurno je da je Jozef Šilinger ubijen sa dva metka, drugi narednik, Emerih je ranjen jednim metkom, a sve žene su ubijene.

Marian je rođena 17. septembra 1922. godine kao najstarije dete nemačkih intelektualaca jevrejskog porekla. Porodica nije praktikovala judaizam i imala je malo veze sa jevrejskom zajednicom u Nemačkoj. Stoga su, nakon dolaska nacista na vlast, pobegli u Španiju, a odatle se preselili u Francusku.

Kada su Marianini roditelji bili internirani u zarobljenički logor Gurs, nju i njenu sestru je prihvatio Jevrejski pokret izviđača, dajući im priliku da se ponovo povežu sa svojim jevrejskim identitetom. Marian se pridružila i Cionističkom omladinskom pokretu i 1942. godine počela je da izvlači jevrejsku decu iz Francuske. Dobila je lažne papire pod imenom Mari Kolin i uspela je da prebaci nekoliko grupa dece preko granice, u Švajcarsku.

Švajcarska je, međutim, pokušala da se suprotstavi rastućem broju izbeglica koji dolaze u njihovu zemlju i izjavila je da će ljudima koji beže iz okupirane Francuske samo iz “rasnih” razloga (tj. Jevrejima) utočište biti uskraćeno. Određene kategorije izbeglica (poput dece i bolesnih) su ipak prihvaćeni od strane pojedinih graničnih službenika, dajući muškarcima i ženama kao što je Marian Kon mogućnost da decu prebace preko granice.

Kada je prvi put uhapšena 1943. napisala je svoju čuvenu pesmu: “Je trahirai demain” (Izdaću sutra):

„Sutra ću izdati, ne danas

Danas mi počupaj nokte,

neću izdati

Ne poznaješ granice moje hrabrosti

Ja ih znam

Ti si pet grubih ruku sa prstenovima

Na nogama imaš zakovane čizme

Danas nemam šta da kažem

Sutra ću izdati

Treba mi noć da odlučim

Treba mi bar jedna noć

Da poreknem, da se odreknem, da izdam”

Dana 31. maja 1944. godine nemačka patrola uhvatila je Marian dok je putovala u kamionu sa 28 dece, uzrasta od 4 do 15 godina. Poslata je u zatvor zajedno sa starijom decom i svakodnevno je bila mučena, ali nije progovorila. Kada je njena jedinica pokreta otpora planirala njeno oslobođenje, odbila je, plašeći se odmazde nad decom. Dana 8. jula pogubljena je u šumi od strane francuske milicije.

LINKS:

Biography

Yad Vashem Letters

Stolperstein Berlin

Dana 11. aprila 1961. godine počelo je suđenje Adolfu Ajhmau na Okružnom sudu u Jerusalimu. Hana Arent objavila je svoj najkontroverzniji rad “Ajhman u Jerusalimu” na osnovu svoje reportaže o ovom suđenju. Iz tog razloga, mesec april želimo da posvetimo Hani Arent, upoznamo se sa njenim životom i uticajem koje su njene knjige imale na političke teorije.

Hana Arent je rođena 14. oktobra 1906. godine, u Hanoveru,  u Nemačkoj, u sekularnoj ruskoj jevrejskoj porodici. Mlada Arent je bila veliki ljubitelj čitanja i rano je razvila svoj intelekt. Arent je odrasla u Kenigsbergu, doktorirala u Hajdelbergu 1928. godine i nastavila svoj akademski rad u Berlinu. Kao kritičar nacionalsocijalizma i Jevrejka, godine 1933. morala je da pobegne u Pariz, gde se pridružila Svetskoj cionističkoj organizaciji. Posle interniranja u Gursu, u Francuskoj, nakon početka rata, uspela je da emigrira u Njujork 1941.

Godine 1951. Arent je objavila svoju prvu englesku knjigu „Poreklo totalitarizma” kojom je započela svoju karijeru javne intelektualke. Knjiga je izložila istorijsku putanju fašističkih i komunističkih terorističkih režima i artikulisala sada široko prihvaćenu premisu da su Nemci vodili jedan rat protiv saveznika i jedan rat protiv Jevreja. Njena knjiga je naišla na mnoge kritike, jer su neki mislili da krivi Jevreje za njihovo saučesništvo u Holokaustu.

U svom veoma kontroverznom delu „Ajhman u Jerusalimu“ (1963), Arent je tvrdila da Ajhmanovi zločini nisu rezultat opakog ili pokvarenog karaktera, već čiste „nepromišljenosti“: on je jednostavno bio ambiciozni birokrata koji nije uspeo da razmisli o veličini onoga što radi. Arentovo odbijanje da prepozna Ajhmana kao „unutrašnje“ zlo izazvalo je žestoke osude i jevrejskih i nejevrejskih intelektualaca.

„Nevolja sa Ajhmanom je bila upravo u tome što su mnogi bili poput njega, i što mnogi nisu bili ni izopačeni ni sadisti, već su bili, i još uvek jesu, strašno i zastrašujuće normalni. Sa stanovišta naših pravnih institucija i naših moralnih standarda rasuđivanja, ova normalnost je bila mnogo strašnija od svih zverstava zajedno.”

~ Hana Arent, 1963. ~

Kao imigrantkinja i izbeglica od nacističkog režima, njena odanost jevrejskoj kulturi i razvoju jevrejske države takođe je podstakla njenu strast, iako kako je njeno učenje napredovalo, sve više se nije slagala sa glavnom američkom jevrejskom zajednicom. Upamćena kao žestoki zagovornik slobode, političke akcije i moralne moći misli, Arent je preminula 4. decembra 1975. godine.

Linkovi za više informacija:

https://www.myjewishlearning.com/article/hannah-arendt/

https://www.britannica.com/biography/Hannah-Arendt

https://jwa.org/encyclopedia/article/arendt-hannah

Jevrejska opština Zrenjanin je u sredu, 18.08.2021. godine prigodnom komemoracijom obeležila je 80 godina od deportacije zrenjaninskih i banatskih Jevreja.

Prigodan umetnički događaj je otpočeo izgovaranjem Kadiša, jevrejske molitve za mrtve, kao i spuštanjem venaca sa Pešačkog mosta u reku Begej. Molitvu je govorio rabin Isak Asiel. Povodom ove godišnjice u Zrenjaninu je postavljeno spomen obeležje ‘’Kamen spoticanja’’ (Stolpersteine), koje je otkrio nemački umetnik Gunter Demnig, autor spomen obeležja. Njegovo autorsko delo postavljeno je na dve adrese, u ulici Kralja Aleksandra Karađorđevića br. 47 i 39.

Događaj je organizovan u sećanje na skoro 1.288 Jevreja iz Zrenjanina, ali i srezova Srpska Crnja I Jađa Tomić, koji su tog 18. avgusta 1941. godine deportovani u koncentracioni logor Topovske šupe, odakle su neki kasnije prebačeni na Sajmište. Projekat Stopersteine podržala je AP Vojvodina, Sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.

Odavanjem pošte stradalima, u etar se šalje jasna poruka – sećanjem mesta zaboravu nema! Sve čestitke JO Zrenjanin na tome što je Zrenjanin prvi grad u Srbiji, koji je prokrčio put za ovaj projekat!

Nadaleko čuven film, rađen po autobiografiji poljskog kompozitora jevrejskog porekla Vladislava Špilmana. Film je režirao Roman Polanski, a glavnu ulogu igra Ejdrijen Brodi.

Fenomenalan pijanista koji svira na poljskom radiju prekida bombardovanje Varšave. U narednim scenama, cela njegova porodica završava u logoru Treblinka, dok se Špilman snalazi i preživljava po varšavskom getu i ulicama. Ono što ceo film posebno boji je želja za preživljavanjem, jer je Špilman u toku skrivanja oskudevao u hrani, u ljudima, bio bolestan i drugo.

Maestralna gluma Ejdrijena Brodija naterala mi je suze na oči mnogo puta u toku filma i ovaj film je jedan od retkih koji je uspeo da dočara i tesnu atmosferu beznađa koja se vijorila nad ljudskim sudbinama u tim godinama.

Posebna scena koju bih izdvojila je ona kada Špilman ukočenim i promrzlim prstima svira na raštimovanom klaviru za nemačkog oficira koji je otkrio njegovo sklonište. On mu je s vremena na vreme donosio hranu, a kada su Rusi prodrli u Poljsku, Nemci krenuli da se povlače, ostavio mu je i svoj kaput. Da mu ne bude hladno.

Zanimljivo je to da je Hosenfeld, nemački oficir koji mu je pomagao pred kraj rata, završio u ruskom ratnom logoru, i Špilman nije uspeo da mu pomogne.

Ipak, kažu da je pravda spora ali dostižna, 2008.godine Hosenfeld je uvršten u ,,Pravednike među narodima“ u Yad Vashemu, kao jedan od onih koji su kao nejevreji pomagali Jevrejima tokom Holokausta.

Film možete pogledati na veb sajtu YouTube, gde postoji sa prevodom na srpski jezik.

Recenziju napisala Tamara Mihajlović, volonterka NVO Haver Srbija

Svi filmovi o Holokaustu

U filmu glume Oskar Isak, Ben Kingsli,Lior Raz, Melani Lore, Nik Krol i Hejli Lu Ričardson. Film predstavlja priču tajne misije Mossada koji žele da uhvate visokog oficira Nacisitičke Nemačke – Alfreda Ajhmana tokom šezdesetih godina prošlog veka.

Na početku filma, devojka jevrejskog porekla, Silvija izlazi sa Klausom Ajhmanom, sinom Alfreda Ajhmana ne znajući njegovo poreklo. Na večeri sa njenim ocem, Klaus iskazuje antisemitske stavove, što njemu biva sumnjivo i obaveštava Izraelsku vladu. Na osnovu toga i daljih dokaza, Mossad dobija potvrdu da imaju pravog čoveka i u filmu prikazuju proces planiranja njegovog hvatanja.

Piter Malkin je agent koji ga je uhvatio i kroz jedan deo filma, on deli svoju ličnu priču o sestri i njenoj deci koju je izgubio u Holokaustu, dok Ajhman ističe da se on bavio ,,samo“ logistikom i da o tome ne zna više. Nakon što su uspeli da dobiju avion iz Buenos Ajresa ka Izraelu, Ajhman pokazuje svoje pravo lice, i obraća se Piteru gde koristi njegovu ličnu priču i objašnjava u detalje kako su izgledale smrti svih ljudi, i pita se da li je među njima bila i njegova sestra i njena deca. Film se završava kratkim prikazom suđenja Ajhmanu u Izraelu i Piterovim izmirenjem duga prema sestri i njenoj deci.

Pored te glavne teme, uporedo sa njom, prikazuju Klausa Ajhmana koji zajedno sa nacističkim krugom, traže oca i kada shvati da ga je izgubio, Klaus kači nacističku zastavu na svoju kuću kao još jedan način pokazivanja pripadnosti i lojalnosti ocu i nacizmu.

Ono što su dobre strane ovog filma je to što bez potresnih scena Holokausta prikazuje njegov uticaj na prve i druge generacije preživelih, kao i to što se većina scena bazira na događajima koji su poznati široj javnosti. Ono što vidim kao nedostatak filma je njegova dužina – mislim da je kraj došao prebrzo i da je bilo prostora da se povežu još neke scene.

Recenziju napisala Tamara Mihajlović, volonterka NVO Haver Srbija

Svi filmovi o Holokaustu

Film Dečak u prugastoj pidžami je film irskog pisca i engleskog reditelja koji je od svog objavljivanja izazvao puno komentara. Film je režiran po istoimenom romanu Džona Bojna iz 2006. godine. Smešten u vreme Drugog svetskog rata, radnju filma pratimo kroz priče dva osmogodišnjeg dečaka – Bruna, sina komandanta logora i Šmula, jevrejskog dečaka, zatvorenika logora.

Dečak Bruno je živeo sa svojom porodicom u Berlinu sve dok njegov otac nije prekomandovan za komandanta logora u Poljskoj, kada se cela porodica seli sa njim. Provodeći vreme okružen nacističkom i antisemitskom propagandom, od Bruna se očekivalo da razvije snažnu mržnju prema Jevrejima, što kod njega izaziva nelagodnost i nerazumevanje ideja kojima ga podučava njegova porodica i učitelj. Želeći da se skloni od svega, polazi u istraživanje dvorišta i nailazi do bodljikavu žicu koja je okruživala logor. Tu upoznaje dečaka Šmula, koji postaje njegov prijatelj, jer niko od njih dvojice nije svestan prostora u kome se nalaze. Jedan u drugom pronalaze razumevanje i društvo.

U nemogućim slovima, ova dva dečaka održavaju svoje prijateljstvo, i Bruno prelazi ogradu koncentracionog logora u želji da pomogne svom jevrejskom prijatelju da potraži oca koji  je  nestao. U istoj garderobi koju su nosili Jevreji u logoru, oba dečaka bivaju pokupljeni sa grupom koja je predviđena za ubistvom gasom. Film se završava prikazom zatvorenih vrata gasne komore u kojoj vlada tišina, što indicira da su svi, uključujući i ova dva dečaka, umrli.

Od trenutka prikazivanja, film je nailazio na puno kritika, neki smatrajući da je film „trivijalan, uglađen, kičav, komercijalno eksploatisan i silom predstavio (Holokaust) tragedijom o nacističkoj porodici“,  dok drugi smatraju da film pruža „upakovan brutalan konačni udarac preokreta“. Veliki broj istraživača Holokausta takođe smatra da je u filmu oskurdno predstavljen Holokaust i da treba da pruži lažnu ekvivalentnost između žrtava i počinilaca zločina“.

Izmišljena priča o ova dva dečaka, prikazana iz neobične perspektive, baca svetlo na brutalnost i razorne posledice rata. Istraživanja su pokazala da je više od tri četvrtine dece u Velikoj Britaniji školskog uzrasta bilo upoznato sa ovim delom, znatno više nego sa Dnevnikom Ane Frank.

Ono što ovaj film čini posebnim jeste njegova jednostavnost, ne teži prekomernoj analizi, već jednostavno omogućava likovima da ispričaju svoju priču. Tome treba pridodati apsolutno neočekivani završetak filma, koji kod gledalaca teži da proizvede osećanje tuge, besa i šoka.

Recenziju napisala Tamara Ivanović, istoričar arhivist Arhiva Jugoslavije i koordinatorka volonterki i volontera NVO Haver Srbija

Svi filmovi o Holokaustu

The post Dečak u prugastoj pidžami (The Boy in the Striped Pajamas) first appeared on Organizacija Haver Srbija.]]> https://haver.rs/decak-u-prugastoj-pidzami-the-boy-in-the-striped-pajamas/feed/ 0 https://haver.rs/anne-frank-parallel-stories/ https://haver.rs/anne-frank-parallel-stories/#respond Tue, 02 Feb 2021 18:23:19 +0000 http://haver.rs/?p=4566 Ovaj dokumentarni film, zasnovan je na istinitim pričama pet žena koje su preživele Holokaust, koje svaka za sebe prikazuje poseban segment preživljavanja u logorima a opet, imale istu sudbinu „deportacije, patnje i uskraćivanja detinjstva i adolescencije“. Osim njihovih životnih priča, zapaženo mestu u filmu je posvećeno Ani Frank, devojčici koja predstavlja simbol stradanja jevrejskog naroda […]