Frančeska Man, rođena 4. februara 1917. godine, živela je u Varšavi i izučavala ples u plesnoj školi Irene Prusicke. Rečeno joj je da je najlepša i najperspektivnija plesačica svoje generacije u Poljskoj i da je postigla dobre rezultate na međunarodnim takmičenjima. Nakon što je počeo rat, bila je zatočena u Varšavskom getu i postala žrtva afere Hotel Polski, mamaca za Jevreje, kojima je rečeno da mogu da otkupe slobodu.

 

Frančeska Man je bila u transportnom vozu sa 1.800 zatvorenika, verujući da će otići u Švajcarsku. Dok su im nacisti govorili da je Aušvic samo stanica na njihovom putu, kada su stigli u logor, većini je bilo jasno da će to biti kraj njihove vožnje. Žene su dovedene u svlačionicu izvan gasnih komora. Prema nekim pričama, Frančeska Man je zavodljivo skidala svoju odeću i nakon što su SS stražari skrenuli pažnju, uzela je pištolj i pucala u jednog oficira. Druge verzije navode da je Man bacila svoj grudnjak ili cipelu na čuvara kako bi mu odvratila pažnju. Prema drugim izveštajima, pobunile su se i ostale žene i nastao je incident, tokom kog je povređeno više nacista. Ubrzo nakon toga stigao je komandant logora sa još naoružanih SS-ovaca, da zaustavi pobunu i pobije sve zarobljenike.

Kao i kod mnogih događaja u koncentracionim logorima, nedostatak preživelih očevidaca i uništavanje većine dokumentacije od strane samih Nemaca onemogućavaju otkrivanje cele istine. Međutim, sigurno je da je Jozef Šilinger ubijen sa dva metka, drugi narednik, Emerih je ranjen jednim metkom, a sve žene su ubijene.

Ovaj mesec želimo da posvetimo Emi Goldman, koja je bila anarhistička politička aktivistkinja i spisateljica. Posvetila je svoj život stvaranju radikalno novog društvenog poretka i na taj način odigrala je ključnu ulogu u razvoju anarhističke političke filozofije u Severnoj Americi i Evropi u prvoj polovini 20. veka.

Rođena u Kaunasu, Rusko carstvo (danas Litvanija) 27. juna 1869. u jevrejskoj porodici, Goldman je emigrirala u Sjedinjene Američke Države 1885. godine. Njena početna očekivanja o slobodnoj Americi bila su srušena kada je bila izložena sumornoj stvarnosti života radničke klase. Goldmanino političko buđenje pokrenuto je kada je bombaški napad na trgu Hejmarket u Čikagu doveo do neosnovanog hapšenja nekoliko istaknutih čikaških anarhista.

Preselivši se u Njujork 1889. godine, Ema Goldman je uspostavila blisku vezu sa Aleksandrom Berkmanom, koji je bio u zatvoru 1892. zbog pokušaja atentata na Henrija Kleja Frika tokom čeličnog štrajka u Homestedu. Sledeće godine, i sama Ema je bila uhapšena i u zatvoru u Njujorku zbog podsticanja nereda kada je grupa nezaposlenih radnika reagovala na njen vatreni govor, izjavljujući da republičke vlasti „nikada ne mogu sprečiti žene da govore“.

Pod tutorstvom Johana Mosta, urednika anarhističkih novina pod nazivom „Die Freiheit“ (Sloboda), rano je postala i impresivna govornica. Njen fokus se pomerio sa ekonomske nejednakosti na slobodu, pravo na samoizražavanje i svačije pravo na prelepe blistave stvari. Ona je takođe proglasila da je ključ anarhističke revolucije bila revolucija u moralu … osvajanje ‘fantoma’ koji su držali ljude u zatočeništvu, kao što su rasizam i verska netolerancija.

Konačna zabrana ideja Eme Goldman došla je kada su Sjedinjene Američke Države ušle u Prvi svetski rat, a njena predavanja i organizovanje protiv regrutacije smatrani su pretnjom nacionalnoj bezbednosti. Osamnaest meseci u saveznom zatvoru praćeno je dramatičnom deportacijom 1919. godine u Rusiju. Nakon što se u Rusiji izjasnila protiv despotizma komunizma, jedva da je bilo mesta gde bi mogla da živi, zbog čega je sebe nazvala „Žena bez zemlje“.

Nakon uspona Hitlera 1937. godine, jevrejski identitet Eme Goldman ponovo je došao do izražaja: „Iako nisam ni cionistkinja ni nacionalistkinja, radila sam za prava Jevreja i [protiv] svakog pokušaja da se ometa njihov život i razvoj“. Prema biografu Falku, pre nego što je umrla 1940. u Torontu, Ema Goldman je nevoljno priznala da je njenim sumarodnicima Jevrejima potrebno utočište negde u svetu – sopstveno mesto za život.

Ako vas je ovo zainteresovalo i želite da saznate nešto više, preporučujemo:

Back in the USA 1934

Interview

Books

Published Essays and Pamphlets

Ovaj mesec želimo da posvetimo Grasiji Mendes Nasi, koja je, nakon što je bila primorana da pobegne iz Portugala nakon portugalske inkvizicije, uspostavljene 23. maja 1536, provela život kao pronicljiva i snalažljiva poslovna žena, vođa sefardske dijaspore i velikodušna dobrotvorka jevrejskih preduzeća.

Grasija Nasi, isprva poznata kao Beatris de Luna, rođena je u Portugalu 1510. godine u porodici novih hrišćana ili konversosa, što je rezultat masovnog preobraćenja portugalskih Jevreja 1497. godine. Udala se 1528. za drugog konversosa, Franciska Mendesa, bogatog trgovca draguljima i začinima. Nakon smrti svog muža 1536. nasledila je polovinu njegovog bogatstva i pridružila se Diogu Mendesu, bratu svog muža, u Antverpenu, koji je osnovao važan bankarski posao.

U Antverpenu je postala poznata u aristokratskom društvu i pomagala je svom deveru u njegovim naporima da pomogne bekstvu jevrejskih konversosa. Počela je da razvija mrežu za bekstvo koja je pomogla stotinama Jevreja da pobegnu iz Španije i Portugala, gde su bili stalno pod pretnjom hapšenja kao jeretici od strane Inkvizicije.

Ovi Jevreji koji su bežali prvo su tajno poslati na brodove sa začinima koji su bili u vlasništvu, ili kojima je upravljala, kuća Mendes/Benveniste, koji su redovno plovili između Lisabona i Antverpena. U Antverpenu, Beatris Mendes i njeno osoblje dali su im uputstva i novac da putuju kolima i pešice preko Alpa do velikog lučkog grada Venecije, gde su napravljeni dogovori da ih brodom prevezu do Otomanskog carstva, Grčke i Turske na istoku. U to vreme je Otomansko carstvo, pod muslimanskim Turcima, primalo Jevreje u svoje zemlje.

Posle Diogove smrti 1543, Grasija Mendes Nasi pobegla je iz Flandrije (1545), ostavivši veliki deo svoje imovine za sobom i nastanila se u Veneciji. Tamo su je vlasti proglasile judaizatorkom, a izdala ju je sopstvena sestra Rejna, Diogova udovica. Međutim, njen nećak je uspeo da obezbedi tursku diplomatsku intervenciju u njeno ime i ona je puštena. Ona i njena porodica su se tada nastanili u Ferari. Ovde je odbacila masku hrišćanstva i postala poznata pod svojim jevrejskim imenom Grasija Nasi.

Nakon naseljavanja u Carigrad 1553. godine, Grasija se potpuno posvetila svom jevrejskom načinu života. Postala je prva žena štampar i izdavač u Otomanskom carstvu, izgradila sinagoge i ješive u Istanbulu i pokušala da pretvori Tveriju u veliki novi centar jevrejskog naseljavanja, trgovine i učenja (često nazivan jednim od najranijih pokušaja modernog cionističkog pokreta). Kada je umrla 1569. godine, gubitak se osećao duboko i široko.

https://jwa.org/encyclopedia/article/nasi-dona-gracia

https://www.myjewishlearning.com/article/dona-gracia-nasi/

https://www.jewishvirtuallibrary.org/nasi-gracia