Piše Marijan David Vajda

“Nećeš uspeti na Brodveju, ako nemaš nijednog Jevrejina” – Šala Erika Idla (Eric Idle, Monthy Pythons)

Kao veliki ljubitelj mjuzikla, odlučio sam da treći beogradski Festival jevrejskog filma posvetim: braći Geršvin (Porgi i Bes), Oskaru Hamerštajnu i Ričardu Rodžersu (Oklahoma, Kralj i ja), Leonardu Bernštajnu (Priča sa zapadne strane), Stefenu Sondhajmu (Svini Tod), Džonu Kanderu i Fredu Ebu (Kabare, Čikago), Džeromu Kernu (Čamac), Alanu Džej Lerneru i Frederiku Leve (Moja draga lejdi, Žiži), Irvingu Berlinu (Top Hat)…

Svaki od njih, kao i mnogi drugi kompozitori, stvorili su poseban žanr američke kulture poznat kao mjuzikl pozorište. Taj spisak bi mogao da liči na imena donatora za neke nove sinagoge. Izuzev Kol Portreta – to je bio jevrejski klub.

Poznata anegdota o Kol Portreru: posle neuspeha nekoliko njegovih ranih predstava rekao je svom prijatelju da će ubuduće pisati “jevrejske melodije” – što nije zvučalo kao sarkazam, već kao divljenje.

Oslanjajući se na pozorišne korene Jidiš pozorišta i na muzičke korene klezmera (vrsta jevrejske narodne muzike koja je svirana na venčanjima i o praznicima), ovi muzički stvaraoci su, ponajviše, preuzimali i prilagođavali muziku Afro-Amerikanaca. U početku su se inspirisali regtajm muzikom, a kasnije džezom. Postoje tvrdnje da se eho klezmera (jidiš muzičkog instrumenta) može prepoznati u čuvenim početnim tonovima “Rapsodije u plavom” Džordža Geršvina. Na taj način on je povezao tradiciju evropske klasične muzike sa pop, džez i bluz muzikom da bi stvorio nešto sasvim novo. Geršvin time oslikava položaj imigranta – širom otvorenih očiju i ušiju  ka stvarnosti nove zemlje.

“Džez pevač” je bio prvi zvučni film, sa pevanjem. U tom filmu Al Džolson, sin kantora, peva “Svoni” – prvi veliki Geršvinov hit. Taj film priča jevrejsku priču, što inače nije bio slučaj. Oslikava sukob između starog načina života i novog života u Americi. Poruka priče je u suštini: nužnost asimilacije.

Imigranti i prva generacija američkih kompozitora oslanjali su se na svoje jevrejske korene, transformišući čak fraze preuzete iz sinagogalne muzike u čuvene američke pesme. Imigrant Irving Berlin komponovao je jedan hit za drugim, uključujući “God Bless America” i ostvario neizbrisiv uticaj na američku popularnu muziku. Brodvej je jevrejskim muzičkim stvaraocima pružio priliku da ostvare uspeh u Americi, a oni su, sa svoje strane, osmislili neku svoju sopstvenu Ameriku.

Pesnik David Leman:

“Veliki broj kompozitora su bili deca ili unuci onih ljudi koji su pobegli iz Evrope pred pogromima i stvarali svoju novu realnost i novi život kao Amerikanci. U tom procesu su na izvestan način stvarali za sebe i neku novu Ameriku kao projekciju sopstvenog ideala Amerike kakva je u njihovim snovima mogla da bude”.

Oskar Hamerštajn je, navodno, jednom prilikom upitao kakvu muziku bi Kern komponovao za mjuzikl o životu Marka Pola. Kern je odgovorio: “Bila bi to divna jevrejska muzika.”

Verske sekte i fanatična rasna netrpeljivost su iznenađujuće česta tema klasičnih brodvejskih predstava. I “Čamac” i “Porgi i Bes” se bave rasizmom. Tri mjuzikla među onima sa najdužom istorijom na Brodveju svih vremena na poseban način se bave antisemitizmom. “Violinista na krovu” razotkriva pozadinu pogroma, “Kabare” je smešten u nacističku Nemačku, a “Producenti” Mela Bruksa stavlja posleratne neonaciste i samog Hitlera u plesačko okruženje. Upravo su jevrejski kompozitori uveli teme genocida, fanatične međuverske i međuetničke netrpeljivosti, društvene podeljenosti i ubistva u umetničku formu namenjenu prikazivanju  širokoj publici. Svaka od tih predstava je u svoje vreme smatrana rizičnom. Jednu od najboljih scena i najboljih pesama u “Kabareu”, poznata kao Gorila (u kojoj domaćin programa poredi vezu sa Jevrejkom sa parenjem sa majmunicom) izbacio je iz originalne njujorške postavke njen producent, Hal Prins – smatrajući da bi ona užasnula publiku. Ta scena postoji u filmu i vraćena je u kasnije pozorišne postavke: izvanredna metafora publike u nacističkoj Nemačkoj onog vremena.

Pesnik David Leman:

“Po meni postoji nešto izrazito jevrejsko u mnogim od tih pesama. U muzičkom smislu se čini, s jedne strane, da je mnogo toga pisano nižim tonovima. Takođe, ima primera u kojima delovi pesme veoma podsećaju na muzičke fraze sinagogalne muzike. To nije neobično i neočekivano budući da su neki od kompozitora bili sinovi kantora. Istovremeno, pisci tekstova su se iskazali pametnim rešenjima koja ostavljaju prostor tvrdnji da ta posebna vrsta mudrosti i humora predstavlja upravo sastavni deo jevrejskog kulturnog nasleđa. Bili su sjajni, s toliko topline i osećanja“.

Robin Bejker, glavni kustos Nacionalnog arhiva Britanskog instituta za film:

“Najbolji mjuzikli nude mnogo više od jednostavnog bekstva od stvarnosti. Katarzična moć mjuzikla omogućava nam da neizrečena osećanja učinimo jačim i krenemo plešući i pevajući u svetliju tehnikolor budućnost punu optimizma.”

Može se reći da su mjuzikli jevrejska zaostavština Americi i Američka zaostavština svetu. Veliki režiser Stiven Spilberg završava novu verziju “Priče sa zapadne strane”. To je sjajna vest za sve koji su baš kao ja – ljubitelji pesme i plesa.

Bila je to Nova godina 2010, kada sam od svoje dece dobio poklon, veliku knjigu izdavačke kuće Taschen: “Neki to vole vruće – najsmešniji film koji je ikada snimljen”. U njoj su bili: konačna verzija scenarija,  intervjui, ”the making of“, album/spomenar i mnogo fotografija.

Drugi Festival Jevrejskog Filma (Beograd 2020.) predstavlja moj lični omaž jednom od najvećih filmskih režisera svih vremena: Biliju Vajlderu. Mnogo je knjiga napisano o Vajlderu i njegovim filmovima, stoga sam odlučio da ovde citiram samog Vajldera i njegove nekadašnje saradnike, kritičare, glumce i lične prijatelje. Zašto? Zato što mislim da su te izreke izvanredne, zabavne i  tumače njegovo delo, njegov humor i njegov život daleko bolje nego što bi ja to mogao da učinim.

“Bili Vajlder (1906-2002) bio je neprikosnoveni majstor američke komedije. Doveo je komediju situacije do same ivice apsurda u jednom od svojih najčuvenijih filmova NEKI  TO VOLE VRUĆE. Ali on je takođe realizovao i pesimistične melodrame, uključujući BULEVAR SUMRAKA i nekoliko sjajnih filmova crnog talasa, kao što su DVOSTRUKA OBMANA i SVEDOK OPTUŽBE. Vajlder je radio sa najvećim zvezdama, a njegovi filmovi obiluju scenama koje su klasici filma, uključujući Merilin Monro koja pridržava suknju iznad ventilacionog otvora metroa u SEDAM GODINA VERNOSTI, Džeka Lemona koji cedi špagete teniskim reketom u APARTMANU i Širli Meklejn u ulozi pariske prostitutke u SLATKOJ IRMI. Njegov humor je često odsečan, a njegovo viđenje sveta pomalo cinično, ali svi njegovi likovi doživljavaju trenutak istine i stoga je Bili Vajlder pre svega veliki moralista” – Noel Simsolo (Cahier du Cinema, Masters of cinema 2011)

“Raznolikost je začin života, a njegovi filmovi to dokazuju: on se oprobao u svim žanrovima, od film noira do komedije i ljubavnih priča, i skoro svega ostalog” – Benedikt Taschen

“Nisam režiser komedija, nisam ni režiser ozbiljnih filmova. Ja sam režiser” – Bili Vajlder

“Svaki režiser ima neke svoje boje, baš kao slikari. Neki slikaju kao Raul Difi, drugi su mračniji, kao Haim Sutin, recimo, ali ja se nikada nisam pitao da li sam gorak, surov ili pesimista ili ma šta drugo. Ja volim priču i to je sve. Pričam priče koje mi se dopadaju.” – Bili Vajlder, 1962.

“Jednostavno imaš ritam svake scene filma u glavi. Kada stignem na set upitam se koju scenu ću tada snimati, zašto mi je potrebna, kako teče. Nadam se da su glumci naučili svoje replike i kažem im Idemo“. – Bili Vajlder (intervju objavljen u Cahiers du Cinema avgust 1962.)

“Bili Vajlder je bio kao sjajni majstor svog zanata koji dobro poznaje svoje alatke i umešno ih koristi da bi stvorio strukturu koju može da  ukrasi svojim humorom i mudrošću” – Marlene Dietrich (Marlene D.,Grasset, Pariz, 1984.)

“Vajlder mi se predstavio: gospodine Lemon, želeo bih da vam ponudim ulogu u mom sledećem filmu. Igrali biste džez muzičara iz dvadesetih godina koji beži od gangstera koji bi da ga ubiju, stoga se priključite jednom isključivo ženskom orkestru i tokom osamdeset procenata filma ste maskirani u žensko. Rekao sam “Uradicu to”. I to sam uradio, i Toni Kertis je uradio i Merilin Monro je uradila. To je bio film NEKI TO VOLE VRUĆE, pre gotovo 30 godina, i od tada sam snimio sedam filmova sa Bili Vajlderom. Tokom tih godina sam ga zavoleo, tog svestranog čoveka” – Džek Lemon (Billy Wilder in Hollywood by Maurice Zolotow 1977)

“Ne bavim se kinematografijom, ja pravim filmove” – Bili Vajlder

“Naprosto ne mogu da zamislim scenario komedije koji bi mogao biti bolji. Mislim da je Bili bio na vrhuncu svojih moći. Mislim da je to na nivou najboljih stvari koje je ikada ostvario, bilo da se radi o komediji ili drami. Za mene je to jedan od najboljih filmova koje sam ikada gledao” – Toni Kertis o filmu NEKI TO VOLE VRUĆE

Vajlderovi roditelji su želeli da Bili postane advokat, ali njega to nije interesovalo pa je napustio univerzitet da bi postao novinar. Jedne subote, 1925. ušao je u redakciju novina i zatekao pozorišnog kritičara kako vodi ljubav sa svojom sekretaricom. Čovek je smesta zaposlio Vajldera kao svog pomoćnika. To zvuči kao scena iz nekog njegovog filma – možda i suviše da bi bilo istinito.

“Austrijanci su baš genijalan narod. Ubedili su čitav svet da je Hitler Nemac, a Betoven Austrijanac” – Bili Vajlder

Iako je Vajlder ozbiljno razmišljao da režira ŠINDLEROVU LISTU (1993.) osetio je da je pomalo suviše star i da je tema gotovo previše lična (njegova majka, njegov očuh i baka ubijeni su u Holokaustu). Na kraju je Vajlder rekao Spilbergu da bi on trebalo da ga režira.

Bilijev pokojni prijatelj, biznismen Ričard Koen opisao je Vajlderov ukus u umetnosti kao briljantno eklektičan. Ništa nije kupio kao investiciju, i sve  što je kupljeno bilo je po Vajlderovom ukusu. “Retko je sa mnom razgovarao o svojim filmovima”, rekao je Koen. “Naše prijateljstvo zasnovano je na umetnosti. On ima izvanredno oko. A ja mu često sa strahopoštovanjem zavidim  na načinu kako funkcioniše sa umetnicima i ljudima iz sveta umetnosti. Njegov otac je izgubio sav porodični novac…  A on se razvio u intelektualca koji je poznavao muziku i slikarstvo i književnost, i umeo da razgovara s ljudima”. Vajlder je 1989. prodao deo svoje umetničke kolekcije za 32,6 miliona dolara.

Bili Vajlder o režiji:

„Najbolji režiser je onaj koga ne primećujete.“

„Verujte sopstvenomr instinktu. I vaše greške su možda baš vaše, a ne nečije tuđe.“

„Režiser mora da bude policajac, babica, psihoanalitičar, psihopata i džukela.“

„Ja imam svojih deset zapovesti. Prvih devet su: ne budi dosadan. Deseta glasi: tvoje je pravo na konačni rez.“

„Publika nikad ne greši. Pojedinac u publici može da bude imbecil, ali hiljadu imbecila zajedno u mraku čine genija kritike.“

„To što glumac ulazi kroz vrata ne pruža vam ništa. Ali ako ulazi kroz prozor, to stvara situaciju.“

„Toliko si dobar koliko je dobra najbolja stvar, koju si ikada ostvario.“

„Snimao sam filmove, koje bih ja voleo da gledam.“

Bili Vajlder o svojim glumcima:

“Raditi sa Džek Lemonom, to je sreća”

“Majka Tereza s boljim nogama” (Marlen Ditrih)

“Beskonačni pazl bez ikakvog rešenja” (Merilin Monro)

“Grudi of mermera i mozak poput švajcarskog sira” (Merilin Monro)

“Holivud nije ubio Merilin Monro, osobe kao Merilin Monro ubijaju Holivud”

“Ja nisam imao problem sa Monro, Monro je imala problem sa Monro”

“Ona ostavlja jasan  utisak da može da speluje “schizophrenia” (Odri Hepbern)

Vajlder je pokušavao da uđe u SAD  iz Meksika, a američki  imigracioni službenici su mu nekoliko meseci odbijali dozvolu. Kad je već gubio svaku nadu, naišao je na novog službenika koji ga je upitao čime se bavi. Kada je rekao da je filmski stvaralac, službenik mu je udario pečat na dokumente. Kada je ušao na teritoriju SAD  rekao mu je “Snimi onda  neke dobre”.

“Ako postoji nešto što mrzim više od toga da me ne shvataju ozbiljno, to je da me shvate suviše ozbiljno” – Bili Vajlder

Jewish immigrants came from the shtetls and ghettos out to Hollywood… in this magical place that had no relationship to any reality they had ever seen before in their lives, or that anyone else had ever seen, they decided to create their idea of eastern aristocracy… The American dream – is a Jewish invention. – Jill Robinson

Tražeći filmove za Jevrejski Filmski Festival Beograd kroz moju filmsku biblioteku, naišao sam na jednu meni dragu knjigu: „An Empire of Their Own – How the Jews invented Hollywood“, koju je napisao Neal Gabler.

S obzirom na to da danas Jevreji čine samo dva procenta ukupnog američkog stanovništva, sa tendencijom da se taj procenat smanjuje, postavlja se pitanje zašto su Jevreji tako istaknuti u Hollywoodu? Zašto su tako uspešni? Da li je jevrejska kultura povezana sa filmom? Da li postoji tradicija jevrejskog pripovedanja koja daje Jevrejima vodeću ulogu u filmskoj industriji?

U jevrejskim domovima priče i knjige obično igraju veliku ulogu. Charles Lewinsky, uspešan scenarista i romanopisac, naglašava vrednost pisanja koja je uvek imala za ljude od knjige. „Čitanje je oduvek bilo važno u judaizmu, i gde god je puno čitanja, postoji veća šansa i za pisanje.“ Obrazovanje je vredna roba u judaizmu. Ne samo zbog duge tradicije biblijskog tumačenja, nego i zbog toga što se obrazovanje može poneti svugde. „Za ljude koji su progonjeni u istoriji to je važan faktor.“ Ali glavni razlog njihovog uspeha nije pisanje tradicije. Odlučujuću ulogu  su imali društveni uslovi u SAD.

Harry Cohn, William Fox, Carl Laemle, Louis B.Mayer, Jack and Harry Warner, Adolph Zukor, osnivači glavnih studija 1910-ih i 1920-ih  godina: Universal, Paramount, Columbia, Metro Goldwyn Mayer i Warner Brothers zajedno su stvorili ono što se i danas zove Hollywood. Biografije generacije osnivača su slične, svi su imigranti ili deca imigranata. Ljudi skromnog porekla, koji su želeli da pobegnu od diskriminacije i progona iz zemalja istočne Evrope, tražeći sreću u zemlji neograničenih mogućnosti.

Pored tekstilne industrije, film je je bio jedan od retkih poslova koji je u to vreme bio dostupan  Jevrejima u SAD.

Film je imao veoma različit status na početku. U katoličkim zemljama film je od početka bio ozbiljna umetnička forma. U Francuskoj je srednja klasa investirala u film, u Italiji je aristokratija bila glavni donator. U protestanskoj-puritanskoj Americi film je bio sumnjiv i loš posao. Bioskopa nije bilo, već playhouse automata gde se samo stojeći mogao videti kratak isečak filma. Dok su se u Evropi 1910-ih godina snimali igrani filmovi, film je u SAD bio nešto više od kratke vašarske atrakcije, posebno za imigrante koji nisu govorili engleski. Opisan kao ”dodgy” posao, filmski posao nije bio privlačan poznatim Amerikancima. Čak i Thomas Edison, koji je sebe smatrao pronalazačem filma, u njemu nije video nikakvu kulturu, samo prvenstveno tehničko postignuće čije patente je ljubomorno čuvao. To je pružilo šansu socijalno marginalizovanim grupama, kao što su bili jevrejski imigranti. Činjenica da su Jevreji bili uspešni, nije samo zbog svoje brojnosti; hiljade imigranata su morali od nečega da žive. U to vreme Jevreji su imali važnu ulogu u mnogim zanimanjima koja su se smatrala nepristojnim, od filma do boksa, do mafije. Hanno Loewy, direktor Jevrejskog muzeja u Austriji pominje i  industriju ploča. „Istorija filma i muzičke industrije je gotovo identična. U oba slučaja Jevreji čine pronalaske Edisona, fonograf i filmsku kameru masovnim medijima.“

Situacija je slična u Nemačkoj, gde je film bio kritički posmatran, a Jevreji su, za razliku od Francuske i Italije, privukli mase u bioskope. To je ironija istorije da su jevrejske filmadžije, kao sto su Ernst Lubitsch, Josef von Sternberg ili Fred Zinnemann, koji su oblikovali nemačku kinematografiju 1920-ih i 1930-ih,  kasnije emigrirali u Hollywood, gde su  imali veliki uticaj. Lubitsch, „Vajmarska zvezda“, otisao je 1922. godine, a deceniju kasnije i mnogi drugi, kao Billy Wilder i Robert Siodmak, bežeći od nacista. Za Hollywood ovaj masovni transfer talenata bio je božji dar. S druge strane, nemački film se nikad nije oporavio od tog gubitka.

„Jevreji su shvatili vrlo rano da treba ujediniti zabavu i posao“, kaže Hanno Loewy. Iako ovo zvuči kao antisemitski kliše, može se tumačiti  i pozitivno: „To je super, ako imate mogućnost videti nešto lepo i to dati drugima.“ Nemi film je bio privlačan za sve imigrante. Konačno, zar nisu svi Amerikanci imigranti? Jevreji su proizvodili filmove za publiku iz koje su sami poticali.

Želja za prihvatanjem se takođe odrazila na filmove. U svojoj knjizi Gabler kaže da su holivudski Jevreji u filmu videli ne samo mogućnost društvenog napretka.  Shodno tome, pokušali su vašarsku atrakciju pretvoriti u prepoznatljivu umetničku formu. Jedan od načina je bio snimati film po  pozorišnim komadima sa poznatim glumcima. Velika imena trebalo je da privuku gledaoce u bioskop, dok su poznati pozorišni komadi privlačili srednju klasu. Film se transformisao iz potencijalno štetne zabave nižeg nivoa do ozbiljne zabave za celu porodicu.

Gabler tvrdi da je želja da ostave svoju prošlost i postanu prepoznatljiv deo američkog društva, dovela do toga da jevrejski producenti idealizuju novu domovinu u svojim filmovima. Upravo zbog toga što nisu pripadali elitnom društvu, stvorili su svoj san o Americi. Budući da je film postao glavni medij u 20. veku, ova vizija Sjedinjenih država proizvela je celokupnu američku kulturu.

„Američki san bio je pronalazak jevrejskih imigranata.“