Jewish immigrants came from the shtetls and ghettos out to Hollywood… in this magical place that had no relationship to any reality they had ever seen before in their lives, or that anyone else had ever seen, they decided to create their idea of eastern aristocracy… The American dream – is a Jewish invention. – Jill Robinson

Tražeći filmove za Jevrejski Filmski Festival Beograd kroz moju filmsku biblioteku, naišao sam na jednu meni dragu knjigu: „An Empire of Their Own – How the Jews invented Hollywood“, koju je napisao Neal Gabler.

S obzirom na to da danas Jevreji čine samo dva procenta ukupnog američkog stanovništva, sa tendencijom da se taj procenat smanjuje, postavlja se pitanje zašto su Jevreji tako istaknuti u Hollywoodu? Zašto su tako uspešni? Da li je jevrejska kultura povezana sa filmom? Da li postoji tradicija jevrejskog pripovedanja koja daje Jevrejima vodeću ulogu u filmskoj industriji?

U jevrejskim domovima priče i knjige obično igraju veliku ulogu. Charles Lewinsky, uspešan scenarista i romanopisac, naglašava vrednost pisanja koja je uvek imala za ljude od knjige. „Čitanje je oduvek bilo važno u judaizmu, i gde god je puno čitanja, postoji veća šansa i za pisanje.“ Obrazovanje je vredna roba u judaizmu. Ne samo zbog duge tradicije biblijskog tumačenja, nego i zbog toga što se obrazovanje može poneti svugde. „Za ljude koji su progonjeni u istoriji to je važan faktor.“ Ali glavni razlog njihovog uspeha nije pisanje tradicije. Odlučujuću ulogu  su imali društveni uslovi u SAD.

Harry Cohn, William Fox, Carl Laemle, Louis B.Mayer, Jack and Harry Warner, Adolph Zukor, osnivači glavnih studija 1910-ih i 1920-ih  godina: Universal, Paramount, Columbia, Metro Goldwyn Mayer i Warner Brothers zajedno su stvorili ono što se i danas zove Hollywood. Biografije generacije osnivača su slične, svi su imigranti ili deca imigranata. Ljudi skromnog porekla, koji su želeli da pobegnu od diskriminacije i progona iz zemalja istočne Evrope, tražeći sreću u zemlji neograničenih mogućnosti.

Pored tekstilne industrije, film je je bio jedan od retkih poslova koji je u to vreme bio dostupan  Jevrejima u SAD.

Film je imao veoma različit status na početku. U katoličkim zemljama film je od početka bio ozbiljna umetnička forma. U Francuskoj je srednja klasa investirala u film, u Italiji je aristokratija bila glavni donator. U protestanskoj-puritanskoj Americi film je bio sumnjiv i loš posao. Bioskopa nije bilo, već playhouse automata gde se samo stojeći mogao videti kratak isečak filma. Dok su se u Evropi 1910-ih godina snimali igrani filmovi, film je u SAD bio nešto više od kratke vašarske atrakcije, posebno za imigrante koji nisu govorili engleski. Opisan kao ”dodgy” posao, filmski posao nije bio privlačan poznatim Amerikancima. Čak i Thomas Edison, koji je sebe smatrao pronalazačem filma, u njemu nije video nikakvu kulturu, samo prvenstveno tehničko postignuće čije patente je ljubomorno čuvao. To je pružilo šansu socijalno marginalizovanim grupama, kao što su bili jevrejski imigranti. Činjenica da su Jevreji bili uspešni, nije samo zbog svoje brojnosti; hiljade imigranata su morali od nečega da žive. U to vreme Jevreji su imali važnu ulogu u mnogim zanimanjima koja su se smatrala nepristojnim, od filma do boksa, do mafije. Hanno Loewy, direktor Jevrejskog muzeja u Austriji pominje i  industriju ploča. „Istorija filma i muzičke industrije je gotovo identična. U oba slučaja Jevreji čine pronalaske Edisona, fonograf i filmsku kameru masovnim medijima.“

Situacija je slična u Nemačkoj, gde je film bio kritički posmatran, a Jevreji su, za razliku od Francuske i Italije, privukli mase u bioskope. To je ironija istorije da su jevrejske filmadžije, kao sto su Ernst Lubitsch, Josef von Sternberg ili Fred Zinnemann, koji su oblikovali nemačku kinematografiju 1920-ih i 1930-ih,  kasnije emigrirali u Hollywood, gde su  imali veliki uticaj. Lubitsch, „Vajmarska zvezda“, otisao je 1922. godine, a deceniju kasnije i mnogi drugi, kao Billy Wilder i Robert Siodmak, bežeći od nacista. Za Hollywood ovaj masovni transfer talenata bio je božji dar. S druge strane, nemački film se nikad nije oporavio od tog gubitka.

„Jevreji su shvatili vrlo rano da treba ujediniti zabavu i posao“, kaže Hanno Loewy. Iako ovo zvuči kao antisemitski kliše, može se tumačiti  i pozitivno: „To je super, ako imate mogućnost videti nešto lepo i to dati drugima.“ Nemi film je bio privlačan za sve imigrante. Konačno, zar nisu svi Amerikanci imigranti? Jevreji su proizvodili filmove za publiku iz koje su sami poticali.

Želja za prihvatanjem se takođe odrazila na filmove. U svojoj knjizi Gabler kaže da su holivudski Jevreji u filmu videli ne samo mogućnost društvenog napretka.  Shodno tome, pokušali su vašarsku atrakciju pretvoriti u prepoznatljivu umetničku formu. Jedan od načina je bio snimati film po  pozorišnim komadima sa poznatim glumcima. Velika imena trebalo je da privuku gledaoce u bioskop, dok su poznati pozorišni komadi privlačili srednju klasu. Film se transformisao iz potencijalno štetne zabave nižeg nivoa do ozbiljne zabave za celu porodicu.

Gabler tvrdi da je želja da ostave svoju prošlost i postanu prepoznatljiv deo američkog društva, dovela do toga da jevrejski producenti idealizuju novu domovinu u svojim filmovima. Upravo zbog toga što nisu pripadali elitnom društvu, stvorili su svoj san o Americi. Budući da je film postao glavni medij u 20. veku, ova vizija Sjedinjenih država proizvela je celokupnu američku kulturu.

„Američki san bio je pronalazak jevrejskih imigranata.“

Nadaleko čuven film, rađen po autobiografiji poljskog kompozitora jevrejskog porekla Vladislava Špilmana. Film je režirao Roman Polanski, a glavnu ulogu igra Ejdrijen Brodi.

Fenomenalan pijanista koji svira na poljskom radiju prekida bombardovanje Varšave. U narednim scenama, cela njegova porodica završava u logoru Treblinka, dok se Špilman snalazi i preživljava po varšavskom getu i ulicama. Ono što ceo film posebno boji je želja za preživljavanjem, jer je Špilman u toku skrivanja oskudevao u hrani, u ljudima, bio bolestan i drugo.

Maestralna gluma Ejdrijena Brodija naterala mi je suze na oči mnogo puta u toku filma i ovaj film je jedan od retkih koji je uspeo da dočara i tesnu atmosferu beznađa koja se vijorila nad ljudskim sudbinama u tim godinama.

Posebna scena koju bih izdvojila je ona kada Špilman ukočenim i promrzlim prstima svira na raštimovanom klaviru za nemačkog oficira koji je otkrio njegovo sklonište. On mu je s vremena na vreme donosio hranu, a kada su Rusi prodrli u Poljsku, Nemci krenuli da se povlače, ostavio mu je i svoj kaput. Da mu ne bude hladno.

Zanimljivo je to da je Hosenfeld, nemački oficir koji mu je pomagao pred kraj rata, završio u ruskom ratnom logoru, i Špilman nije uspeo da mu pomogne.

Ipak, kažu da je pravda spora ali dostižna, 2008.godine Hosenfeld je uvršten u ,,Pravednike među narodima“ u Yad Vashemu, kao jedan od onih koji su kao nejevreji pomagali Jevrejima tokom Holokausta.

Film možete pogledati na veb sajtu YouTube, gde postoji sa prevodom na srpski jezik.

Recenziju napisala Tamara Mihajlović, volonterka NVO Haver Srbija

Svi filmovi o Holokaustu

U filmu glume Oskar Isak, Ben Kingsli,Lior Raz, Melani Lore, Nik Krol i Hejli Lu Ričardson. Film predstavlja priču tajne misije Mossada koji žele da uhvate visokog oficira Nacisitičke Nemačke – Alfreda Ajhmana tokom šezdesetih godina prošlog veka.

Na početku filma, devojka jevrejskog porekla, Silvija izlazi sa Klausom Ajhmanom, sinom Alfreda Ajhmana ne znajući njegovo poreklo. Na večeri sa njenim ocem, Klaus iskazuje antisemitske stavove, što njemu biva sumnjivo i obaveštava Izraelsku vladu. Na osnovu toga i daljih dokaza, Mossad dobija potvrdu da imaju pravog čoveka i u filmu prikazuju proces planiranja njegovog hvatanja.

Piter Malkin je agent koji ga je uhvatio i kroz jedan deo filma, on deli svoju ličnu priču o sestri i njenoj deci koju je izgubio u Holokaustu, dok Ajhman ističe da se on bavio ,,samo“ logistikom i da o tome ne zna više. Nakon što su uspeli da dobiju avion iz Buenos Ajresa ka Izraelu, Ajhman pokazuje svoje pravo lice, i obraća se Piteru gde koristi njegovu ličnu priču i objašnjava u detalje kako su izgledale smrti svih ljudi, i pita se da li je među njima bila i njegova sestra i njena deca. Film se završava kratkim prikazom suđenja Ajhmanu u Izraelu i Piterovim izmirenjem duga prema sestri i njenoj deci.

Pored te glavne teme, uporedo sa njom, prikazuju Klausa Ajhmana koji zajedno sa nacističkim krugom, traže oca i kada shvati da ga je izgubio, Klaus kači nacističku zastavu na svoju kuću kao još jedan način pokazivanja pripadnosti i lojalnosti ocu i nacizmu.

Ono što su dobre strane ovog filma je to što bez potresnih scena Holokausta prikazuje njegov uticaj na prve i druge generacije preživelih, kao i to što se većina scena bazira na događajima koji su poznati široj javnosti. Ono što vidim kao nedostatak filma je njegova dužina – mislim da je kraj došao prebrzo i da je bilo prostora da se povežu još neke scene.

Recenziju napisala Tamara Mihajlović, volonterka NVO Haver Srbija

Svi filmovi o Holokaustu

Film Dečak u prugastoj pidžami je film irskog pisca i engleskog reditelja koji je od svog objavljivanja izazvao puno komentara. Film je režiran po istoimenom romanu Džona Bojna iz 2006. godine. Smešten u vreme Drugog svetskog rata, radnju filma pratimo kroz priče dva osmogodišnjeg dečaka – Bruna, sina komandanta logora i Šmula, jevrejskog dečaka, zatvorenika logora.

Dečak Bruno je živeo sa svojom porodicom u Berlinu sve dok njegov otac nije prekomandovan za komandanta logora u Poljskoj, kada se cela porodica seli sa njim. Provodeći vreme okružen nacističkom i antisemitskom propagandom, od Bruna se očekivalo da razvije snažnu mržnju prema Jevrejima, što kod njega izaziva nelagodnost i nerazumevanje ideja kojima ga podučava njegova porodica i učitelj. Želeći da se skloni od svega, polazi u istraživanje dvorišta i nailazi do bodljikavu žicu koja je okruživala logor. Tu upoznaje dečaka Šmula, koji postaje njegov prijatelj, jer niko od njih dvojice nije svestan prostora u kome se nalaze. Jedan u drugom pronalaze razumevanje i društvo.

U nemogućim slovima, ova dva dečaka održavaju svoje prijateljstvo, i Bruno prelazi ogradu koncentracionog logora u želji da pomogne svom jevrejskom prijatelju da potraži oca koji  je  nestao. U istoj garderobi koju su nosili Jevreji u logoru, oba dečaka bivaju pokupljeni sa grupom koja je predviđena za ubistvom gasom. Film se završava prikazom zatvorenih vrata gasne komore u kojoj vlada tišina, što indicira da su svi, uključujući i ova dva dečaka, umrli.

Od trenutka prikazivanja, film je nailazio na puno kritika, neki smatrajući da je film „trivijalan, uglađen, kičav, komercijalno eksploatisan i silom predstavio (Holokaust) tragedijom o nacističkoj porodici“,  dok drugi smatraju da film pruža „upakovan brutalan konačni udarac preokreta“. Veliki broj istraživača Holokausta takođe smatra da je u filmu oskurdno predstavljen Holokaust i da treba da pruži lažnu ekvivalentnost između žrtava i počinilaca zločina“.

Izmišljena priča o ova dva dečaka, prikazana iz neobične perspektive, baca svetlo na brutalnost i razorne posledice rata. Istraživanja su pokazala da je više od tri četvrtine dece u Velikoj Britaniji školskog uzrasta bilo upoznato sa ovim delom, znatno više nego sa Dnevnikom Ane Frank.

Ono što ovaj film čini posebnim jeste njegova jednostavnost, ne teži prekomernoj analizi, već jednostavno omogućava likovima da ispričaju svoju priču. Tome treba pridodati apsolutno neočekivani završetak filma, koji kod gledalaca teži da proizvede osećanje tuge, besa i šoka.

Recenziju napisala Tamara Ivanović, istoričar arhivist Arhiva Jugoslavije i koordinatorka volonterki i volontera NVO Haver Srbija

Svi filmovi o Holokaustu

The post Dečak u prugastoj pidžami (The Boy in the Striped Pajamas) first appeared on Organizacija Haver Srbija.]]> https://haver.rs/decak-u-prugastoj-pidzami-the-boy-in-the-striped-pajamas/feed/ 0 https://haver.rs/anne-frank-parallel-stories/ https://haver.rs/anne-frank-parallel-stories/#respond Tue, 02 Feb 2021 18:23:19 +0000 http://haver.rs/?p=4566 Ovaj dokumentarni film, zasnovan je na istinitim pričama pet žena koje su preživele Holokaust, koje svaka za sebe prikazuje poseban segment preživljavanja u logorima a opet, imale istu sudbinu „deportacije, patnje i uskraćivanja detinjstva i adolescencije“. Osim njihovih životnih priča, zapaženo mestu u filmu je posvećeno Ani Frank, devojčici koja predstavlja simbol stradanja jevrejskog naroda […]