Piše Marijan David Vajda

“Nećeš uspeti na Brodveju, ako nemaš nijednog Jevrejina” – Šala Erika Idla (Eric Idle, Monthy Pythons)

Kao veliki ljubitelj mjuzikla, odlučio sam da treći beogradski Festival jevrejskog filma posvetim: braći Geršvin (Porgi i Bes), Oskaru Hamerštajnu i Ričardu Rodžersu (Oklahoma, Kralj i ja), Leonardu Bernštajnu (Priča sa zapadne strane), Stefenu Sondhajmu (Svini Tod), Džonu Kanderu i Fredu Ebu (Kabare, Čikago), Džeromu Kernu (Čamac), Alanu Džej Lerneru i Frederiku Leve (Moja draga lejdi, Žiži), Irvingu Berlinu (Top Hat)…

Svaki od njih, kao i mnogi drugi kompozitori, stvorili su poseban žanr američke kulture poznat kao mjuzikl pozorište. Taj spisak bi mogao da liči na imena donatora za neke nove sinagoge. Izuzev Kol Portreta – to je bio jevrejski klub.

Poznata anegdota o Kol Portreru: posle neuspeha nekoliko njegovih ranih predstava rekao je svom prijatelju da će ubuduće pisati “jevrejske melodije” – što nije zvučalo kao sarkazam, već kao divljenje.

Oslanjajući se na pozorišne korene Jidiš pozorišta i na muzičke korene klezmera (vrsta jevrejske narodne muzike koja je svirana na venčanjima i o praznicima), ovi muzički stvaraoci su, ponajviše, preuzimali i prilagođavali muziku Afro-Amerikanaca. U početku su se inspirisali regtajm muzikom, a kasnije džezom. Postoje tvrdnje da se eho klezmera (jidiš muzičkog instrumenta) može prepoznati u čuvenim početnim tonovima “Rapsodije u plavom” Džordža Geršvina. Na taj način on je povezao tradiciju evropske klasične muzike sa pop, džez i bluz muzikom da bi stvorio nešto sasvim novo. Geršvin time oslikava položaj imigranta – širom otvorenih očiju i ušiju  ka stvarnosti nove zemlje.

“Džez pevač” je bio prvi zvučni film, sa pevanjem. U tom filmu Al Džolson, sin kantora, peva “Svoni” – prvi veliki Geršvinov hit. Taj film priča jevrejsku priču, što inače nije bio slučaj. Oslikava sukob između starog načina života i novog života u Americi. Poruka priče je u suštini: nužnost asimilacije.

Imigranti i prva generacija američkih kompozitora oslanjali su se na svoje jevrejske korene, transformišući čak fraze preuzete iz sinagogalne muzike u čuvene američke pesme. Imigrant Irving Berlin komponovao je jedan hit za drugim, uključujući “God Bless America” i ostvario neizbrisiv uticaj na američku popularnu muziku. Brodvej je jevrejskim muzičkim stvaraocima pružio priliku da ostvare uspeh u Americi, a oni su, sa svoje strane, osmislili neku svoju sopstvenu Ameriku.

Pesnik David Leman:

“Veliki broj kompozitora su bili deca ili unuci onih ljudi koji su pobegli iz Evrope pred pogromima i stvarali svoju novu realnost i novi život kao Amerikanci. U tom procesu su na izvestan način stvarali za sebe i neku novu Ameriku kao projekciju sopstvenog ideala Amerike kakva je u njihovim snovima mogla da bude”.

Oskar Hamerštajn je, navodno, jednom prilikom upitao kakvu muziku bi Kern komponovao za mjuzikl o životu Marka Pola. Kern je odgovorio: “Bila bi to divna jevrejska muzika.”

Verske sekte i fanatična rasna netrpeljivost su iznenađujuće česta tema klasičnih brodvejskih predstava. I “Čamac” i “Porgi i Bes” se bave rasizmom. Tri mjuzikla među onima sa najdužom istorijom na Brodveju svih vremena na poseban način se bave antisemitizmom. “Violinista na krovu” razotkriva pozadinu pogroma, “Kabare” je smešten u nacističku Nemačku, a “Producenti” Mela Bruksa stavlja posleratne neonaciste i samog Hitlera u plesačko okruženje. Upravo su jevrejski kompozitori uveli teme genocida, fanatične međuverske i međuetničke netrpeljivosti, društvene podeljenosti i ubistva u umetničku formu namenjenu prikazivanju  širokoj publici. Svaka od tih predstava je u svoje vreme smatrana rizičnom. Jednu od najboljih scena i najboljih pesama u “Kabareu”, poznata kao Gorila (u kojoj domaćin programa poredi vezu sa Jevrejkom sa parenjem sa majmunicom) izbacio je iz originalne njujorške postavke njen producent, Hal Prins – smatrajući da bi ona užasnula publiku. Ta scena postoji u filmu i vraćena je u kasnije pozorišne postavke: izvanredna metafora publike u nacističkoj Nemačkoj onog vremena.

Pesnik David Leman:

“Po meni postoji nešto izrazito jevrejsko u mnogim od tih pesama. U muzičkom smislu se čini, s jedne strane, da je mnogo toga pisano nižim tonovima. Takođe, ima primera u kojima delovi pesme veoma podsećaju na muzičke fraze sinagogalne muzike. To nije neobično i neočekivano budući da su neki od kompozitora bili sinovi kantora. Istovremeno, pisci tekstova su se iskazali pametnim rešenjima koja ostavljaju prostor tvrdnji da ta posebna vrsta mudrosti i humora predstavlja upravo sastavni deo jevrejskog kulturnog nasleđa. Bili su sjajni, s toliko topline i osećanja“.

Robin Bejker, glavni kustos Nacionalnog arhiva Britanskog instituta za film:

“Najbolji mjuzikli nude mnogo više od jednostavnog bekstva od stvarnosti. Katarzična moć mjuzikla omogućava nam da neizrečena osećanja učinimo jačim i krenemo plešući i pevajući u svetliju tehnikolor budućnost punu optimizma.”

Može se reći da su mjuzikli jevrejska zaostavština Americi i Američka zaostavština svetu. Veliki režiser Stiven Spilberg završava novu verziju “Priče sa zapadne strane”. To je sjajna vest za sve koji su baš kao ja – ljubitelji pesme i plesa.