Ovaj mesec želimo da posvetimo Emi Goldman, koja je bila anarhistička politička aktivistkinja i spisateljica. Posvetila je svoj život stvaranju radikalno novog društvenog poretka i na taj način odigrala je ključnu ulogu u razvoju anarhističke političke filozofije u Severnoj Americi i Evropi u prvoj polovini 20. veka.

Rođena u Kaunasu, Rusko carstvo (danas Litvanija) 27. juna 1869. u jevrejskoj porodici, Goldman je emigrirala u Sjedinjene Američke Države 1885. godine. Njena početna očekivanja o slobodnoj Americi bila su srušena kada je bila izložena sumornoj stvarnosti života radničke klase. Goldmanino političko buđenje pokrenuto je kada je bombaški napad na trgu Hejmarket u Čikagu doveo do neosnovanog hapšenja nekoliko istaknutih čikaških anarhista.

Preselivši se u Njujork 1889. godine, Ema Goldman je uspostavila blisku vezu sa Aleksandrom Berkmanom, koji je bio u zatvoru 1892. zbog pokušaja atentata na Henrija Kleja Frika tokom čeličnog štrajka u Homestedu. Sledeće godine, i sama Ema je bila uhapšena i u zatvoru u Njujorku zbog podsticanja nereda kada je grupa nezaposlenih radnika reagovala na njen vatreni govor, izjavljujući da republičke vlasti „nikada ne mogu sprečiti žene da govore“.

Pod tutorstvom Johana Mosta, urednika anarhističkih novina pod nazivom „Die Freiheit“ (Sloboda), rano je postala i impresivna govornica. Njen fokus se pomerio sa ekonomske nejednakosti na slobodu, pravo na samoizražavanje i svačije pravo na prelepe blistave stvari. Ona je takođe proglasila da je ključ anarhističke revolucije bila revolucija u moralu … osvajanje ‘fantoma’ koji su držali ljude u zatočeništvu, kao što su rasizam i verska netolerancija.

Konačna zabrana ideja Eme Goldman došla je kada su Sjedinjene Američke Države ušle u Prvi svetski rat, a njena predavanja i organizovanje protiv regrutacije smatrani su pretnjom nacionalnoj bezbednosti. Osamnaest meseci u saveznom zatvoru praćeno je dramatičnom deportacijom 1919. godine u Rusiju. Nakon što se u Rusiji izjasnila protiv despotizma komunizma, jedva da je bilo mesta gde bi mogla da živi, zbog čega je sebe nazvala „Žena bez zemlje“.

Nakon uspona Hitlera 1937. godine, jevrejski identitet Eme Goldman ponovo je došao do izražaja: „Iako nisam ni cionistkinja ni nacionalistkinja, radila sam za prava Jevreja i [protiv] svakog pokušaja da se ometa njihov život i razvoj“. Prema biografu Falku, pre nego što je umrla 1940. u Torontu, Ema Goldman je nevoljno priznala da je njenim sumarodnicima Jevrejima potrebno utočište negde u svetu – sopstveno mesto za život.

Ako vas je ovo zainteresovalo i želite da saznate nešto više, preporučujemo:

Back in the USA 1934

Interview

Books

Published Essays and Pamphlets