Oto Nojrat (Otto Neurath; 1882 – 1945)
.
Nojrat je bio austrijski filozof nauke, sociolog, politički ekonomista i, kako je Herbert Fajgl procenio, najbrilijantniji čovek u Beču. U spomenutom rodnom gradu Nojrat je najpre studirao filozofiju, matematiku i fiziku, a potom čak i istoriju. U Berlinu 1906. godine odbranio je doktorat iz istorije ekonomije na odeljenju za političke nauke i statistiku, a njegove prve publikacije bile su iz oblasti logike i političke ekonomije.
U Beču je 1923. godine osnovao muzej za gradsko planiranje i urabanizam, a 1925. muzej dobija svoju zgradu kao i naziv pod kojim je poznat i danas – Wirtschaftsmuseum. Ideja muzeja bila je da informiše građane o Beču, a sam Nojrat od početka je akcenat stavljao na eduakciju građana. Baš na ovom mestu radio je i na svom Isotype slikovnom jeziku. Još kao dete, Nojrat je bio oduševljen hijeroglifima Starih Egipćana i njhovoj fascinantnoj mogućnosti da u par slika prenesu složene priče. Inspirisan ovim, Nojrat razvija ideju o formiranju jednog internacionalnog jezičkog sistema koji se bazira na slikovnom prikazu tehničkih, društvenih i bioloških odnosa. Na ovaj način predstavljaju se razne statističke činjenice i kvantitativne informacije iz raznih oblasti poput ekonomije, ali na jedan atraktivniji način, koji bi ujedno olakšao i njihovo pamćenje. Želja koja stoji iza ovog jezičkog eksperimenta jeste formiranje vizuelnog obrazovanja namenjenog svim ljudima bez obzira na uzrast. Naravno, usled kompleksnosti običnog jezika nemoguće je prikazati sve što poželimo slikovnim putem, zato je Nojratov jezik pre nalik na pomoćnu tehniku koju koristimo uz običan jezik, nego jedan potpuno novi i nezavisan jezik.
U periodu između 20ih i 30ih godina prošlog veka, Nojrat je bio jedan od članova Bečkog kruga. Pored Nojrata, članovi su bili Hans Han, Filip Frank, Rudolf Karnap, Fridrih Vajsman i mnogi drugi. U literaturi često se za njih kaže da su to „filozofi koji su se okupili oko Morica Šlika i redovno sastajali da bi raspravljali o najrazličitijim naučnim temama”.
Bogatstvo ovog društva ležalo je u činjenici da su ga sačinjavali ljudi najrazličitijih profila; matematičari, fizičari, sociolozi i filozofi. Bez obzira na ovu razliku, svi oni imali su zajednički kritički pogled na metafiziku kao na kognitivno praznu disciplinu koja štaviše, predstavlja paradigmu pseudo–nauke prepune besmislenih iskaza. Još jedna zajednička stvar svim pripadnicima kruga bio je izraženi scijentizam, koji je za posledicu imao opet jedan kritički odnos, ali sada prema disciplinama kao što su etika i estetika. Ovo nas dovodi do principa verifikacije koji u najjednostavnijem obliku kaže da rečenice koje prevazilaze granice našeg iskustva, ne mogu biti smislene. Princip verifikacije upravo je napravljen zarad toga da bi odvojio smislene rečenice nauke od besmislenih rečenica nenaučnih disciplina. Najverovatnije, inspiraciju za ovakvim odvajanjem pripadnici Bečkog kruga pronašli su kod Vitgenštajna u Tractatusu. S tim u vezi stoji i Vitgenštajnova podela iskaza na elementarne i složene iskaze koja je često interpretirana kao podela na iskaze koji direktno referiraju na neposrendo stanje stvari (elementarni iskazi) i na složene iskaze koji nastaju uvođenjem veznika i kvanifikatora. Mnogi pripadnici Bečkog kruga govorili su o bazičnim rečenicama (katkad su ih i drugačije nazivali) koje odlikuje izvesnost. Recimo, Šlikova ideja bila je da ove rečenice moraju imati oblik konstatacija poput “sada ovde crveno” jer jedino na taj način možemo obezbediti vezu jezika sa svetom. U suštini to je bila glavna ideja – povezati jezik sa spoljašnjim svetom.
Ovo pitanje predstavlja jedno od najzanimljivijih filozofskih pitanja. Naime, kako se uopšte naš jezik odnosi prema stvarnosti? Kako se jedna rečenica u kojoj ja recimo, opisujem sto koji se nalazi ispred mene odnosi prema samom stolu? Mnogi autori odgovor su pronašli u pomenutim bazičnim rečenicama koje direktno referiraju na stvarnost. Ovo su upravo te rečenice koje korespondiraju sa stvarnošću direktno. Naravno, postoje i one rečenice koje ne korespondiraju sa stvarnošću ovako jednostavno, ali postoje i one koje nemaju nikakvu korespondenciju sa svetom i to su upravo metafizičke rečenice. Baš zato za njih se kaže da su kognitivno prazne. Dok su skoro svi pripadnici Bečkog kruga zastupali neku verziju korespondencije iskaza sa stanjem stvari odnosno sa iskustvom, Nojrat je smislio nešto potpuno drugačije. Rečenice se prema Nojratu, ne odnose na stanje stvari jedna po jedna. Dakle, rečenica poput “ispred mene je drveni sto” ne dovodi se u direktnu vezu sa stolom ispred mene, niti se ovakve rečenice odlikuju izvesnošću. Prema Nojratu nema rečenica za koje možemo reći da su izvesne, ne postoji tabula rasa, mi smo nalik na moreplovce koji tokom same plovidbe sređuju svoj brod. Konstantno smo na otvorenom moru i ne možemo doći do kopna. Metaforički, kopno treba da predstavlja sigurnost koju ne možemo dosegnuti u jeziku. Ako se deo jarbola polomi, sve što možemo uraditi jeste da ga tokom plovidbe pričvrstimo. Isto pravilo važi i u jeziku.
Nojrat je imao više brakova, između ostalog bio je sa Olgom Han, sestrom Hansa Hana. Olga Han – Nojrat po obrazovanju bila je matematičarka, filozofkinja i ujedno pripadnica Bečkog kruga. Zanimljivo je da bila treća doktorantkinja na Univerzitetu u Beču. Preminula je za vreme nacističkog bombardovanja Roterdama. Nojrat je bio Jevrejin po ocu, pa je i sam jedno vreme boravio u Holandiji. Kada je Austrija 1938. godine zvanično postala deo rajha, emigrirao je u Englesku gde je i preminuo, decembra 1945. godine.
Za Haver piše Jovana Zjačić
Literatura:
-
Erwin Dekker, The Intellectual Networks of Otto Neurath: Between the Coffeehouse and Academia, European Studies, 2014
-
Nancy Cartwright, Jordi Cat, Lola Fleck and Thomas E. Uebel, Otto Neurath, Philosophy Between Science and Politics, Cambridge 1996.
-
Cat, Jordi, “Otto Neurath”, The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2017 Edition), Edward N. Zalta (ed.), forthcoming URL = <https://plato.stanford.edu/archives/win2017/entries/neurath/>.
Ostavite komentar